Чарапе краља Петра

"Чарапе краља Петра" је наслов романа Милована Витезовића. Овај роман приказује српског краља Петра и његову  бригу за обичног војника и прелазак српске војске преко Албаније, а уједно прати и судбину једне српске мајке која тражи сина јединца да би му дала вунене чарапе. Читајући овај тужан роман о голготи српске војске, први пут сам чула за ову српску хероину и несрећну мајку Макрену Спасојевић. Ко је  била Макрена Спасојевић?

Макрена је била удовица из села Словац, која је кренула да тражи сина Маринка. Као мала остала је сироче, па ју је ујак одгајио. Служила је код добростојећих домаћина по Дивцима. Из службе се удала у Спасојевиће, који су били сиромашни. Њена срећа је кратко трајала. Непосредно након удаје умрла јој је свекрва, потом свекар, а убрзо затим муж. Од тада је била у сталној жалости и одлучила је да ће да живи за јединога сина Маринка. Маринко је ратовао у балканским ратовима, и само што се вратио из службе, поново је морао да крене у рат. Године 1914. почиње Први светски рат, а са овим ратом почиње прича о Макрени. Макрена је свога сина испратила у овај рат. Спремила му је нову војну преобуку и исплела му је чарапе па је пошла да нађе свога сина. Пошто је чула да се Маринкова јединица налази у Степојевцу, кренула је да га тражи. Када је тамо стигла чула је да се Маринко налази у Младеновцу, па се упутила ка Младеновцу. Међутим онда је сазнала да се Маринко налази у Смедеревској Паланци, па у Ћуприји, па је Макрена тако започела свој пут. Пошто јој се пут поклопио са повлачењем српске војске коју је пратио краљ Петар, Макрена је одлучила да прати војску, мислећи да ће тако лакше да нађе свога сина. Путујући тако Макрена је стигла пред Албанију, и стала је на Везиров мост. Одлучила је да ту стане и чека. Пролазили су војници, изгладнели и рањени, а Макрена је пажљиво загледала сваког војника. Док је тако стајала Макрена је угледала старог краља, како силази са коња и спрема се да пређе залеђен мост. Тада му је дала чарапе које је плела за свога сина и заветовала га је да нађе њеног Маринка.

После овога сусрета Макрена се вратила у село. Причу о несрећној мајци чуо је један Аустријски војник, који је тражио да буде сахрањен по српском обичају и да на његовој сахрани нариче Макрена. После сахране, на војниковом гробу издахнула је.

Краљ Петар није заборавио обећање које је дао. Пронашао је Маринка у планинама Албаније, али је он већ тада био мртав. Када се Петар вратио у Србију, наредио је своме државном саветнику Илији Ђукановићу да пронађе Макрену. У Словцу је Ђукановић чуо за Макренину смрт. Краљ је наредио да се Макрени и Маринку подигне споменик на коме је писало:

"Овај спомен подиже

Петар Карађорђевић

Макрени Спасојевић, која лежи овде

и њеном сину Маринку, 

који се вечним сном смири

у гудурама Арбаније". 

Недуго после тога умро је и краљ Петар. До краја живота није се одвајао од вунених чарапа.  Држао их је испод јастука, а на самрти је тражио да му их обују и у њима је издахнуо. Пола века касније комунисти су наредили да се споменик који је подигао Петар сруши. Године 2011. Друштво српских домаћина је обновило споменик. Марта 2013. године глумац Лазар Ристовски најавио је  снимање филма "Чарапе краља Петра".

Белгија

Белгија је уставна монархија која се граничи са Холандијом, Немачком, Француском и Луксембургом. Површина државе је 30. 507 km, укупан број становника је  11.007.020. Главни град је Брисел. Белгија се дели на регионе, провинције и језичке заједнице. Региони Белгије су : Фландрија, Валонија и град Брисел. Град Брисел не припада ни једној провинцији. Највеће реке су: Шелда и Мас (Schelde, Maas). Застава: вертикална црвено - жуто-црна тробојка. Химна:  Брабансона. Гесло: У јединству је снага. Валута: евро. Вероисповест: римокатолици 75%, остали 25%.
Подела на језичке заједнице:
фламанска, валонска и немачка.
Највећи градови у Белгији су: Антверпен, Лијеж, Шарлоа. Белгија је 1957. године била један од оснивача Европске економске заједнице (данашње Европске уније). Има развијен друмски, ваздушни, водени и железнички саобраћај. Сматра се да је белгијска железничка мрежа најгушћа на свету.
Занимљивости о Белгији које нисте знали:
Белгија је трећи највећи произвођач чоколаде на свету.

Најбоље белгијске чоколаде праве се ручно. Белгија има преко 2000 фабрика чоколаде и неколико музеја чоколаде.
Један од најпознатијих музеја чоколаде налази се у Брижу. На четири спрата овај музеј нуди посетиоцима све информације о производњи чоколаде.
 У Бриселу се налази 25 ресторана којима је додељена награда Michelin rosette.

Јомкипурски рат

Овај рат је познат као Рамазански или Октобарски рат, вођен између Израела и коалиције арапских земаља од 6. до 26. октобра 1973. године. Рат је почео на дан јеврејског празника Јом Кипур, када су Египћани и Сиријци изненада напали. Напали су Синај и Голанску висораван, које је Израел заузео 1967. године. Египат је заузео Суецки канал, а сиријска војска уз помоћ две бригаде из Саудијске Арабије напала је Голанску висораван. Египатски председник Садат донео је одлуку да се заустави дуж Суецког канала. Као разлог се наводи ограничени домет египатског ваздушног оружја, чиме би египатске јединице постале лака мета израелским авионима. У ноћи 15.октобра, израелска војска под командом Аријела Шарона заузела је простор који је држала египатска војска. Пошто се непријатељ нашао у тешкој ситуацији, амерички државни секретар Кисинџер отпутовао је у Москву, где се са Брежњевом договорио да се прекине сукоб. Међутим, примирје је прекинуто. Москва је предложила САД-у, заједничку војну акцију, али Вашигтон то није прихватио. На крају су Израел и Египат прекинули рат. У јуну 1974. године потписан је споразум по коме се Израел повлачи са Голанске висоравни.

Како је настао кишобран?

Не зна се тачно како је настао кишобран, ни ко га је измислио. Реч кишобран настала је од латинске речи umbra, што значи хлад.  На тлу Европе сунцонбране су први користил Грци. Прву познату слику кишобрана налазимо на споменику краља Саргона, насталом око 2400 пне.  На споменику, краљ Саргон приказан  је на чело војске, док слуга одмах иза њега носи сунцобран. Током средњег века нису коришћени сунцобрани и кишобрани. Крајем XVI века кишобран се појављује у Италији. У Француској се први пут појавио 1680. године. Са популаризацијом кишобрана у XIX, дошло је до усавршавања овог изума.  Израда кишобрана разних боја почела је у XX веку. Први  кишобран на расклапање појавио се  у Енглеској 1850. године. Између Два светска рата господа су носила црне кишобране од свиле и памука.

Најлепши мостови на свету

"Мост на Ади" - је друмски мост у Београду који повезује општине Нови Београд и Чукарица. Дужина моста је 964 m, ширина 45 m. Мост има лифт и степенице за силазак на обе обале. Градња моста почела је 1. децембра 2008. године, а завршетак радова био је предвиђен за август 2011. године. У новогодишњој ноћи 31. децембра 2011. и 1 јануара 2012. свечано је отворен мост. Радови на приступним саобраћајницама настављају се у 2012. години као и радови на  шинском систему који је предвиђен на средини моста.

Бруклински мост - је један од најстаријих висећих мостова у САД - у. Спаја  општине Менхетн и Бруклин преко реке Ист Ривер. Од 1883. године његовом конструкцијом су прошли на милиони туриста и аутомобила. Изградња моста је трајала 14 година у којој је било укључено 600 радника и коштао је 15 милиона долара. За његову изградњу је заслужан Џон Роблинг. Роблинг је рођен у Немачкој 1806. године. Студирао је инжињеринг у Немачкој и у 25. години емигрирао је у западну Пенсилванију. Године 1867. одобрен је Роблингов план за изградњу моста преко Ист Ривера. Непосредно пре почетка радова 1869. Роблинг је умро, а радове је преузео његов син Вашингтон.

Вијадукт Лин Кове -  је дугачак 397 метара и налази се у Северној Каролини.  Изградња моста је почела 1979. године, а отворен је 1987. године и коштао је 10 милиона долара.

Карлов мост у Чешкој - светски познат мост који прелази преко реке Влтаве. Градњу моста започео је краљ Карло IV 1357. године, а завршен је 1402. године. Званични назив Карлов мост добио је 1870. године, а  до тада се називао Камени мост.

Мост је дуг 621 m, и широк 10 m. Украшен је са око 30 статуа барокног стила. Многе легенде су везане за Карлов мост. Једна наводи да је Карло био доста сујеверан, веровао је у нумерологију, и сам је положио камен темељац у 5:31 ујутро, 9 јула 1357. године. Да ли због краљеве сколоности ка нумерологији, или због стаблине градње мост је преживео многа разарања.

Кинтаи мост у Јапану  - мост се налази у граду Ивакуни, Јамагучи префектури, у западном делу Јапана. Дрвена конструкција састоји се од 5 лукова, сваки је 5 m широк и 6,6 m висок. Пре изградње моста Кинтаи, преко реке Нишики је направљено неколико мостова, али их је све однела поплава. Господар града Ивакуни, Кикава Хиројоши, почео је са градњом моста 1673. године. То је био први камени мост са ликобранима, али га је однела вода. Одмах је саграђен нови, јачи мост и уведена је такса за његово одржавање. Сваких 20 година мењале су се по три греде у средини и сваких 40 година по две греде које су спајале мост. На тај начин је мост издржао 276. година, али га је однео тајфун 1950. ,да би био обновљен 1953.

Проглашен је за национално благо 1992. године и познат је по фестивалу "Цветање трешања" и "Јапански јавор".

https://www.youtube.com/watch?v=YG1bQALYKLQ

Како су настале шибице?

Данашње шибице могле су бити направљене, тек пошто је откривен фосфор, елемент који се пали на ниској температури. Године 1681. Роберт Боyле је умочио палидрвце у смесу сумпора и фосфора. Те су се шибице лако палиле па изум није био практучан. Тек у XИX веку су се појавиле прве праве шибице. Њих је пронашао хемичар Шансел 1805. године. Палиле су се приликом додира са комадом тканине натопљене сумпорном киселином. Наредних година се радило на усавршавању овог проналаска.

Године 1870. појавиле су се фосфорне шибице назване сигурнонсне. На крају 1897. француски инжињери Севан и Каен употребљавају сулфид фосфора за прављење шибица које се пале кресањем. У Другом светском рату амерички војници су се борили у тропском подручју, где су обичне шибице биле неупотребљиве због киша. Тада је Рејмонд Кеди измислио заштитни слој испод којега су шибице остајале употребљиве чак и ако су 8 сати биле под водом.

Гроф Дракула

Доста се расправљао чија је изворна реч вампир. Неки сматрају да је настала од турске речи "uber", словенски  "upior" што значи вештац. Други сматрају да је настала од српске речи "bamiiup". Постоји објашњење по коме су Словени када су дошли, видели свице који су летели, а који су се разликовали од оних из њихове постојбине и мислили су да је то неки ђаво. Први роман о вампирима написао је Џон Полидори 1819. године. На тај начин реч вампир улази у светску књижевсност. Најпознатији вампирски роман написао је Стокер 1897. године, и назван је Дракула, а први филм о Дракули снимљен је 1921. године.

Најпознатији роман о Дракули настао је на основу биографије Влада Цепеша. Цепеш  је био влашки војвода који је владао у три наврата (1448, 1456 - 1462, 1476). Водио је порекло од влашких војвода који су свој живот посветили борби против неверника. Године 1431. када је Цепеш рођен, његовом оцу Владу II (1436 - 1442, 1443 - 1447) су у Нирнбергу предате исигнисије витешког Реда Змаја, којим се обавезао да ће Цркву бранити од неверника. При томе је добио надимак Дракула што је значило ђавољи змај. Када се учврстио на престолу, Влад II  је потписао савез са Турцима 1438. године против папе. У међувремену је султан Мурат II почео да сумња у његову лојалност, па га је 1444. године намамио у замак припремајући му замку. Да би сачувао престо, као гарант је морао да остави синове Влада Цепеша и Радуа Лепог. Децембра 1447. убијен је Влад II . Плашећи се убица свога оца Цепеш одлази у Молдавију где је владао кнез Богдан. Тамо остаје до 1451. године, када је Богдана убила супарничка струја. Тада се Цепеш враћа у Трансилванију. Оно што је Цепеша обележио за цео живот су зверства која је починио у градовима Сибуи и Брашову, и мањим селима Серкаја и Мика. Због тих зверстава ће добити надимак Цепеш, што значи "онај  који набада на колац". Турци ће га звати Казиклу Беј, што значи исто.

Снимљено је више филмова о грофу Дракули. Кополин филм почиње о историјском Дракули или Цепешу. Филм почиње 1462. годином, политичким приказом Европе. Цариград је пао, Турска је ојачала, једино је Цепеш стајао као браник хришћанске Европе. У уводном делу Цепеш је приказан у оклопу, што је симболисало његову припадност Реда Змаја. На то се надовезује прича о Дракулином пореклу и како његовим венама тече крв Атиле. Још једна паралела на коју наилазимо у филму, а која има потврду у стварним догађајима је смрт Владове жене. Она је заиста скочила са прозора у реку Арђеш. Турци су држали под опсадом утврђење у којем се Влад склонио са женом. Један румунски роб у турској војсци дојавио му је за коначан напад. Роб је послао поруку путем стреле, што је Копола искористио за свој филм, променивши намену поруке. Прави разлог њеног самоубиства није љубав према Цепешу, већ страх од робовања Турцима. Одрицање од Бога је један од главних симбола у филму. Тај чин је приказан на следећи начин: Дракула обара посуду са светом водицом, забада мач у крст који почиње да крвари и тврди да ће се издићи из сопствене смрти, а као врхунац пије крв. Ово је делимично тачно. Цепеш се никада није одрекао Бога, али јесте вере. Прешао је у католичанство да би се оженио са сестром Матије Корвина.

На стварање мита о Дракули утицало је више ствари. На првом месту његова зверства, затим надимак Дракула, наслеђен од оца, који је превођен као ђавољи син и слабо познавање земље којом је владао.
Постоји неколико верзија о смрти Цепеша. Према једној верзији наводи се да је погинуо 1476. године у близини Букурешта. Друга верзија наводи да су га убили влашки биљари.