Како нам се догодио "Потоп" - Мирослав Лазански

Боримо се против пирата у Индијском океану и против терориста у Малију, а овде нам људи чекају спас на крововима својих кућа

Док је око њега текла бујица подивљале воде један је директно угрожени грађанин Србије, онако резигнирано за телевизију констатовао: „Важно је да смо спасили животе наших породица и комшија, материјална штета јесте велика, али штету ћемо поправљати после рата”. Можда му се омакло, можда је грађанин несвесно упоредио ову поплаву са ратом, али је очито погодио суштину проблема. Наиме, Србија из године у годину неспремно дочекује рат са елементарним непогодама. Не говорим о земљотресима, већ о пожарима и поплавама.

Стално смо изненађени. Докле више?

Да ли се знају токови, односно корита наших река и речица? Претпостављам да се знају, јер то нису речна корита на Јупитеру. Постоји ли на државном и локалном нивоу икакав дугорочни, или средњорочни план уређења тих корита, или водотокова, уређења тако да не би дошло до изливања и катастрофе? Ако постоји, зашто тај план није и приоритет у буџету? Ако немамо планова, зашто их немамо и ко је за то крив? Има ли Србија уопште неку стратегију за суочавање са потенцијалним елементарним непогодама? Или све сводимо на камионе и вреће са песком? Може ли се општинама наредити да уреде своје водотокове тако да не буде овога чега смо сада сведоци? Или је у све нас ушао коров политике? Јер у древна времена политика је била вештина која је омогућавала људима да живе у слободи, данас би ваљда требала да буде вештина да људи не живе на крову чекајући хеликоптер да их спасе од бујице.

Или сада треба да користимо речи као што су „демонски” и „тајне силе природе”. Па већина наших писаних медија на првим страницама има огроман наслов: „Потоп”. Ваљда библијски, Бог нас кажњава? Апокалипса? А није нуклеарна. Јесмо ли жртва, или кривац? А нисмо били на песми „Евровизије”, нисмо ни гласали… Или проживљавамо Јонесково позориште на водени начин? Његова прва драма била је „Ћелава певачица” и одувек је код људи изазивала смех…

Мени је ових дана смешно када чујем апеле власти да сви грађани који имају гумене чамце те исте предају штабовима цивилне заштите ради помоћи угроженом становништву. Није ваљда да цивилна заштита нема довољан број гумених чамаца? Где су нестали? Скоро сви су нам политичари ових дана, осим председника, без кишобрана, покислих глава и у јакнама са којих се цеди вода. Јонеско би рекао:„Све пропада, које ли радости!”

Хоћемо ли уопште извући неке поуке из ове несреће? Опет је држава оперативно морала да се ослони на војску, политичка власт још је једном показала оперативну зависност од војске. И сада се показала сва промашеност свих досадашњих тако гламурозно слављених реформи Војске Србије. Смањили смо бројно стање војске, да је она бројчано јача изашла би у великом броју на насипе и рат са воденом стихијом био би несумњиво лакши. Инжењерију смо као род копнене војске свели на минимум, сада тражим на телевизији да видим војне ровокопаче и тешку инжењеријску технику и нешто не могу да угледам те призоре. Где су нам инжењеријски лансирни мостови, где су нам понтонски, а где „бејли” мостови да одмах премостимо терене тамо где се то одмах може? Зашто су нам камиони-цистерне за воду толико стари? Зашто немамо адекватне јединице инжењерије за овакве ситуације? Ко је крив што су својевремено послушана наређења из иностранства како преуредити војску? Па сада имамо тактичке радионице и компјутерске симулације са НАТО снагама како се борити против побуњеника у држави Икс, а овамо не можемо да обуздамо ни обичну поплаву. Боримо се против пирата у Индијском океану и против терориста у Малију, а овде нам људи чекају спас на крововима својих кућа.

Посебна је прича набавка нових хеликоптера, ово што сада лети је недовољан број и то се и сада показало. Руси су нам још пре две године понудили да купимо хеликоптере Ми-171 под врло повољним условима, али творци и планери нашег буџета уопште немају одређену своту у буџету за враћање тог кредита. Вероватно се Руси питају ко је овде озбиљан, а ко није.

Народ цени своју војску по ономе што она чини за народ, народ добро зна да би она учинила и више, али да нема средства. Зашто нема средства, то је питање за политичаре. Влада Србије је затражила помоћ од Русије, ЕУ и Словеније. Из Русије и Словеније већ су стигле екипе. Да видимо шта ће да пошаље ЕУ као помоћ. Или ће нам помоћ послати НАТО? Зашто да не. Ево им прилика да окају грехове.

На крају, можемо ли веровати икоме да се ова ситуација неће поновити идуће године?

 

Мирослав Лазански

Извор: „Политика“

Текст је преузет са сајта AntiCensura.

Reke teku naopako

Da li su podivljale vode otvorile i diskusiju o ponovnom uvođenju redovnog služenja vojnog roka? Da je vojska imala veći broj pripadnika, ili rezervu, onda ne bi „Kobre” spasavale Šabac

Nisam pristalica pisanja istorije naknadno, ne volim tu modu, ali ove poplave otkrivaju mnoge pukotine. Zapravo, mogu da prihvatim da su se pojavile bujične vode neverovatne snage i u neverovatnim količinama, da su te bujične vode udarile u tzv. leđne vode, da je došlo do kontraproticanja tih voda, da je došlo do sudaranja udarnih talasa malih i velikih reka, da je voda tekla naopako, sve mogu oko toga da prihvatim, uostalom ko me i pita šta prihvatam ili ne prihvatam i koga je to uopšte briga? No, ostaje činjenica da mi resursa za takav scenario nismo imali, da li zbog toga što su sredstva za vodoprivredu još ranije nenamenski potrošena ili što su reformatori u poslednjih dvadesetak godina hteli da preko noći preobrate Srbiju iz socijalizma u kapitalizam sve obrazlažući to jednom starom izrekom: „Nemoguće je preskočiti ponor u dva skoka“. Ta dva skoka, uslovno rečeno, bili su vladavina Slobodana Miloševića i vladavina demokrata posle 5. oktobra 2000. godine. Ponor očito još nije preskočen, a u ponoru se dogodio i potop sa bujičnim vodama. Srbija još nije stigla na drugu stranu ponora.

Hoće li ova katastrofa od poplave predstavljati i prekretnicu, trenutak osvešćivanja koji mora da ubedi državu da preuredi spisak svojih prioriteta – ili će se nastaviti sukob jedne političke Srbije sa drugom političkom Srbijom, što je i svojevrstan sukob kultura na starim ostacima jednog moralno uništenog sistema koji pokušava da pronađe put iz poteškoća? Uglavnom, tragedija je bila pomešana čak i sa političkom tvrdoglavošću i nekompetentnošću nekih lokalnih zajednica, a ostaje i dilema da li je premalo informacija prekasno pruženo?

Građani Srbije pokazali su veliku solidarnost i spremnost za pružanje pomoći u koju mnogi skeptici više nisu ni verovali. U neumornoj borbi sa stihijom mlada generacija kao da je oživela svoj identitet za koji se verovalo da je izgubljen. Za neke od njih to je bio i prvi pravi izazov u životu. Surova pretnja prirodnih sila pretvorila se u unutrašnje jedinstvo običnih ljudi ove zemlje. Uloženi su ogromni napori u odbrani Srbije od podivljalih voda, muškarci i žene, vojnici, policajci, vatrogasci, dobrovoljci, građani upotrebili su svoju moć da spasu sunarodnike i umanje im štetu. I za sve to treba im odati najviše priznanje.

Pripadnici Vojske Srbije još jednom su se dokazali kao spasioci. Bez njihovog angažovanja nasipi ne bi izdržali, ljudske žrtve bile bi mnogo veće. Ovo je bilo i najveće angažovanje Vojske Srbije otkada je Srbija opet samostalna država. Na nasipima u Šapcu i u poplavljenom Obrenovcu građani Srbije opet su se uverili da je Vojska Srbije zaista narodna vojska. Da li su podivljale vode otvorile i diskusiju o ponovnom uvođenju redovnog služenja vojnog roka? Političke stranke od te diskusije beže kao đavo od tamjana, ali da je Vojska Srbije imala veći broj pripadnika, ili rezervu, onda ne bi „Kobre“ spasavale Šabac. Nije sporno, niti je smak sveta ako i pripadnici elitne jedinice „Kobre“, njih 40, nose džakove sa peskom, ali to može da izgleda kao da je za naš sistem odbrane došao trenutak smaka sveta. Jer, šta je sa osam rezervnih pešadijskih brigada vojske koje imamo? Postoje li one samo na papiru? Mogu li se one uzbuniti u kratkom vremenu? Nije valjda pravna formalnost oko vanrednog stanja i vanredne situacije bila taj razlog što one nisu podignute? Pa, nismo se svuda baš držali pravnih formalnosti...

Oko suspenzije služenja redovnog vojnog roka u ovoj zemlji nije bilo referenduma. Na Zapadu je referendum obavezan i kada se odlučuje hoće li prodavnice raditi nedeljom do 12 sati. Prethodni korifeji vojne misli odlučili su da Vojsku Srbije ustroje onako kako je to tražio NATO. Inženjerija je kao rod vojske praktično ukinuta. Naše prijatelje iz NATO-a interesovalo je samo koliko vojnika mi možemo da damo za misije po svetu. Sećam se jednog skandaloznog intervjua tadašnjeg američkog ambasadora vojnom listu „Odbrana”, gde nam je njegova ekselencija toplo preporučila da u sistemu odbrane zadržimo par helikoptera za mirovne misije i ništa drugo. Napao sam tada taj intervju člankom u „Politici”. Uzgred, iz mnogobrojnih američkih baza u Evropi, sa desetinama američkih transportnih aviona i helikoptera, nijedan sa humanitarnom pomoći nije sleteo u Srbiju. Ni britanski. Pa gde ste prijatelji?

Pre šest godina generali naše vojne avijacije jedva su sačuvali inženjerijski bataljon u okviru avijacije, stručnjaci iz Ministarstva odbrane hteli su da ga ukinu. „Ko će onda da nam popravlja piste?“ zavapili su vazduhoplovni generali. Vojna avijacija je, i pored velikog protivljenja, sačuvala svoje tradicionalne nazive jedinica, brigada i eskadrila. Kopnena vojska nije, mi danas nemamo ni Moravsku, ni Drinsku diviziju, ili brigadu. Imamo brigade označene brojevima, Prva, Druga, Treća... Isto takvo označavanje postoji i u Hrvatskoj, u BiH, u Makedoniji. Prepoznajete rukopis...

Hoće li neko zbog svega ovoga i odgovarati? Ili nova elita ima faustovsku nagodbu sa starom elitom. Niko nije kriv...

Autor.Miroslav Lazanski

Politika 31.05.2014

Floods in Serbia

Poplava u Velikim Crljenima

Poplave u Velikim Crljenima

Pozar u Velikim Crljenima

Pozar u Termoelektrani u Velikim Crljenima

POPLAVA U VELIKIM CRLJENIMA

POPLAVA U VELIKIM CRLJENIMA

 

VELIKI CRLJENI DANAS OKO 14 H.

Власинско језеро

Ово језеро се налази у југоисточном делу Србије на висини од 1.200 м. То је вештачко језеро са површином од 15 m и дубином од 35 m. Језеро је изграђено 1949. године на територији општине Сурдулица. Власинска висораван позната је по својој микроклими и окружена је планинама  Бесна кобила, Чемерника и Варедника. Ово језеро је познато по пловећим острвима, због чега је јединствено. Острва су настала након пуњења језера, када су се таложни остаци биљака подигли на површину. Често се дешавало кравама које пасу на острвимада да их однесе вода, па мештани морају да их враћају у чамцима.

Власинско језеро

Обала језера је разуђена и дуга је 36 км у обиму. Има неколико залива који су погодних за плаже, као и полуострва која су погодна за камповање. Најпознатија полуострва  су:  Братанов Дел, Дуги Дел, Занога.

Власинско језеро

У близини језера налази се манастир Паља. Манастир је посвећен ваведењу Пресвете Богородице. Поред манастира налазе се два лековита извора која су добра за испирање очију и за труднице.

Власинско језеро

Власинско језеро

Бициклизам

Бициклизам је спорт који се дели на неколико подврста, од уличног тркања до BMX такмичења. На Олимпијским играма у Атланти 1996. године само је атлетичара и пливача било више од спортиста који су учествовали у бициклистичким такмичењима.

Прва бициклистичка трка на 1200 m, одржана је у Паризу 1968. године. Први Tour de France одржан је 1903. године.

У последњих неколико година  популаран је бициклистички крос који се вози по неприступачном терену. Данас се спремају разноврсна такмичења која су произашла из бициклистичког кроса, као што је брзински спуст, и трке дуж стазе са вештачким препрекама.  Трке маунтин бициклом настале су у Калифорнији средином осамдесетих година, толико су постале омиљене по свету да су ушле у састав Олимпијских игара 1996. године.




Извор
Oxford Школска енциклопедија.

Фрушка гора

Фрушка гора 80 км дуга и 15 км широка планина у севрномСрему. Највиши врх је Црвени Чот. Најлепши део планине, око 25000 хектара, 1960. године је проглашен за национални парк.. О старости ове планине говори њен геолошки састав. Некада давно Фрушка гора је била острво у Панонском мору.

Национални парк Фрушка гора

На овој планини расте око 1.500 биљних врста , а више од 40 су природна реткост у Србији. Фрушка гора је богата животињским светом. Од 24 врсте гмизаваца и водоземаца, најближи истребљењу су шарени даждевњак и змија шарка, а од птица орао крсташ. Ова планина позната је и по једној печурци која расте на њеним обронцима, Phallus impudicus или страшак (мудњача, смрдњача) , јер својим изгледом подсећа на мушки репродуктивни орган.

Често се у књигама Фрушка гора назива Српска света гора. Аустријски путописац, Феликс Каниц, записао је да је лакше замислити Мађарску пусту без чарде, него српску планину без манастира. На Фрушкој гори има 16 манастира. Сматра се да је прве манастире основао Свети Сава. У 16. веку према неким изворима наводи се да је на Фрушкој гори било 35 манастира.

Манастирску цркву у Врднику, посвећену светом Јовану, подигао је кнез Лазар. У опустелу цркву после Велике сеобе 1697. године долазе монаси из манастира раванице. Они обнављају цркву и у њу похрањују мошти кнеза Лазара. Обновљена црква посвећена је вазнесењу Господњем и од тада се назива Раваница. На Фрушкој гори се налазе и манастири Ново Хопово, Старо Хопово, Ђипша, Јазак, Кувеждин, Гргетег, Петковица, Прибина глава, Раковац, Велика Ремета, Шишатовац и Крушедол. Манастир Крушедол је подигао 1514. године владика Максим. Крушедол је био седиште Сремске епархије и културни центар Срба у Војводини. У манастирској цркви су сахрањени краљ Милан Обреновић, кнегиња Љубица, патријарси Арсеније III Чарнојевић и Арсеније IV Јовановић Шакабента. Манастир Гргетег основао је 1471. године Вук Бранковић. Овај манастир је током Другог светског рата спаљен. Његова црква се обнављала дуго и тек недавно је подигнут нови звоник.  У овом манастиру сахрањен је историчар Иларион Руварац 1905. године. Манастирској библиотеци завешато је око 2.000 књига.

Постоји једна прича везана за манастир Крушедол и вино бермет. Године 1783. Захарије Орфелин у Бечу штампа "Искусног подрумара", и тада се први пут помиње бермет. Ово вино потиче из манастира Крушедол. Након бербе у буре су стављане одређене траве. Буре се отварало за Божић. То вино су пили за Божић великодостојници. Траве су остајале у бурету са једном трећином вина. то би се поново налило и стајало до Ускрса, када би се поново отварало.

Бермет је посебно ликерско вино , служи се као аперитив. У време аустроугарске владавине вино се извозило у Беч. Постоји прича како је један официр пробао бермет код неког домаћина у Карловцима, вино које му се свидело, па је са собом понео један аков. Царица га је пробала и тражила је од официра да јој донесе још вина. Када је официр дошао у Карловце и тражио од домаћина да му да још, домаћин више није имао и то је био повод да Марија Терезија ослободи све фрушкогорске мушкарце војске како би правили вино.

Бермет се касније извозио у САД, а према неким подацима служио се и на чувеном броду "Титаник".

Породица Рајачић из Сремских Карловаца је 1863. године на сајму вина у Хамбургу добила златну медаљу за бермет. По рецепту породице Рајачић бермет производи Алекс Бермет.

Извор

Монографија Чудесна Србија

Милена Павловић - Барили

За велики уметницу Србија је сазнала девет година након њене смрти, тачније 1954. године, када је њена мајка Даница упутила писмо тадашњем Савету за просвету и културу нудећи као поклон своју кућу у којој се Милена родила. Уз писмо Даница Павловић приложила је биографију своје кћерке.

Милена је рођена 5. новембра 1909. године у Пожаревцу. Била је кћи Српкиње Данице Павловић и Италијана Бруна Барилија. Даница је била потомак најстарије Карађорђеве кћерке Саве. Миленин отац Бруно био је композитор, написао је 2 опере, био је познати музички критичар.

Била је изузетно дете. Знала је неколико језика. Без икаквих проблема је завршила Михенску академију. Прву самосталну изложбу у Београду имала је 1928. године. Њена понуда да буде професорка цртања одбијена је у Пожаревцу, Штипу, Велесу, уз образложење да нема новчаних средстава. Огорчена 1930. године поново креће у свет. Године 1939. Милена креће у Америку. У Америци је Милена провела последњих 6 година живота. У почетку је тешко живела и издржавала се од цртања портрета. Током 1940. године цртала је за магазин "ВОГ" и организовала је прву изложбу.

Око 1943. године Милена се удала за Роберта Гослена. Оцу је тек следеће године јавила да се удала за једног "симпатичног младића, Американца, који је тада био војник"...

Када се завршио Други светски рат Милена је маштала да се опет врати у њен Пожаревац. Али у томе ју је спречио пад са коња. Пала је са коња преко главе, пет месеци била је у гипсу и лежала је непокретна. 6. марта 1945. године Милена је преминула. Вест о њеној смрти објавио је "Њујорк тајмс".  Меморијална галерија у Пожаревцу чува око 600 слика, цртежа као успомену на велику сликарку Милену Павловић - Барили.

Портрет Милене Павловић - Барили

Извор
Едиција Знаменити Срби, Политика А.Д.

Судбина једне краљице

Наталија Петровна Кешко рођена је 14. маја 1859. године у Фиренци. Потицала је из имућне породице. Наталија је имала две сестре, Маријету и Катарину и брата Мимија - Жана Кешка.

 Године 1862. умро јој је отац, а мајка , по природи болешљива, често је боравила по бањама, па је децу остављала на старање њиховој тетки књегињи Мурузи.  Због очеве смрти, породица је запала у немаштину. За Милана Обреновића, Наталија је први пут чула када јој је било дванаест година, док је боравила у Баумгарту крај Беча. Када је напунила шеснаест година, предложено јој је да се уда за "кнеза Милана од Србије". Наталија је сматрала да мора да окуша своју срећу и да је то њена судбина, а и једна Циганка јој је прорекла да ће бити краљица. У лето 1875. године срела се са Миланом у Паризу и убрзо се верила са њим. Следеће године млада књегиња подарила је Србији престолонаследника Александра. Наталија је дошла у Србију у преломним годинама Кнежевине. Удала се када је источна криза доживљавала свој врхунац. Ратне кризе, честа промена влада, смрт другог детета Сергеја, утицала је да се изгуби љубав између брачног пара. Брачна криза имала је више узрока. Наталија је била русофил, а Милан аустрофил. Милан после Берлинског конгреса окреће се ка Хабсбуршкој монархији.

Такође, један од разлога за брачну кризу била су честа Миланова неверства. Милан је био са Мицом Протић, па са својом рођаком Маријом Катарџи, затим са Артемизом Христић. На то се надовезала Миланова склоност према картању, његово расипништво, због чега је двор често остајао без новца. Наталија није имала новца да оде на сахрану брату. Јавност је за брачну кризу сазнала у време Српско - бугарског рата 1885. године. У тај рат Милан је ушао брзоплето и неприпремљено, па је српска војска доживела пораз. Милан је чак помишљао да поднесе оставку и да напусти земљу. Наталија није хтела да га подржи у тој намери и хтела је да осигура престо за свога сина.  Окупила је политичаре који су могли да јој помогну у тој намери: Јован Ристић, Милан Пироћанац, Стојан Новаковић, Милутин Гарашанин, Радивој Милојковић. Краљ је политичком акцијом био спречен да поднесе оставку. У Српско-бугарском рату краљица је показала одлучност, какву Милан никада није имао и то му се није свидело. Код Милана, у то време, страсно заљубљеног у Артемизу Христић, није постојала жеља за заједничким животом. На то се повело питање где ће се Александар школовати, при чему су се оба родитеља залагала да то буде у земљама њихове политичке наклоности.  Седамнаестог априла 1887. године, краљица је одбила да се рукује са госпођом Назос, супругом грчког отправника послова, сматрајући је Милановом љубавницом. Краљ је то искористио као повод да се прекине брачни живот.

 Постигнут је договор по коме је престолонаследник требало да се образује у иностранству, а краљица да напусти земљу прво на два месеца, с могућношћу да лето проведе у Србији. Она је отпутовала у Одесу и вратила се у Београд у јуну месецу, да би потом отишла у Баден, па у Фиренцу. Године 1888. истекао је споразум и Наталија се спремала да се са Александром врати у Београд. Њен повратак није одговарао Милану. Милан се у јуну 1888. обраћа митрополиту Теодосију Мраовићу за развод. Он је ту одлуку препустио Архијерејском сабору. Брак је разведен 12. октобра 1888. године. У међувремену Милан је буквално отео Александра уз помоћ канцелара Бизмарка и протерао је Наталију из Визбадена. Наталија се није мирила са прогоном и разводом. Она се жалила Скупштини, али њена жалба није уродила плодом. Прогоном из Србије почело је краљичино потуцање по иностранству. Део свог прогонства провешће у Бијарицу и дворцу "Сашино". Убрзо по њеном прогону, Милан је дао оставку 1889. године.

Наталија је била дубоко повређена овим протеривањем. Сматрала се грађанком Србије, с правом да живи у својој земљи. Никада се више није вратила у Србију. Марта 1902. године прешла је у католичанство у Берк - сир - Меру. Била је толико повређена да није присуствовала опелу које је организовано у Паризу поводом убиства њеног сина. У суштини, Наталија је била жена претераног самопоштовања. Њен каснији живот мало је познат. У Првом светском рату помагала је Српском народу. Када се завршио рат, отишла је да живи у манастиру Нотр дам д' Сион. Једном приликом видела је једног кочијаша како туче свога коња и тада се споречкала са њим, а у насталој свађи морала је да се представи. Описана је као просјакиња, у похабаној одећи. Умрла је 5. маја 1941. године у Паризу.

Чувени српски сликар Урош Предић, урадио је потрет краљице Наталије у ентеријеру. Предић је слику потписао иницијалима У. П. са годином 1890. Не зна се тачно како је дошло до сарадње краљице и чувеног сликара. Свакако је ова слика настала после развода, пошто је Милан абдицирао 1889. године у корист свога сина, Наталија је неко време провела у притвору, да би је 1891. године протерали из Србије. Слика је дуго година била у приватном власништву Пјера Лотија, француског новелисте чија се збирка  у Рошефору  сматрала једном од најзначајнијих приватних колекција у Европи, одакле је 2007. године доспела на аукцију у Лондону.

Народне пословице по азбучном реду (осми део)

У


У бици се метак не позамљује.
Увек мрзимо онога кога се плашимо.
У жене има девет душа.
Укради новац - ти си лопов. Укради земљу - ти си краљ.
У осамнаестој години и ђаво је леп.

Ф


Фаворизовање једног, увек иде на штету другог.
Фитиљ се сам неће упалити.
Фукара остаје фукара.

Х


Хвалисање је почетак срамоте.
Хвали га као да ће му тражити паре на зајам.
Хлеб се од коре пече.
Хумор је најбољи лек за умор.

Ц


Цар далеко, а Бог високо.
Цар и будала није лако бити.
Цигански се ваља погађати, а господски плаћати.

Ч


Чак и Сунце стари.
Част је туђа, а трбух твој.
Част се не купује новцем.
Чија сила, онога је и царство.

Џ


Џаба је њему причати, он тера своје.
Џеп празан и трбух празан.
Џаба је и сирће слатко.

Ш


Што већа власт, то веће ропство.
Штедна књижица - сигурна ризница.
Што ближе Богу, то гори хришћанин.
Што црња ноћ, то лепши дан.
Што ће слепцу огледало?

Извор
Драгослав Новичић, "11111 Народних пословица и изрека", 2004.

Народне пословице по азбучном реду (седми део)

С


Са Богом и новце се не ваља шалити.
Савест је као хиљаду сведока.
Савет жене мало вреди, али будала је онај који га не послуша.
Само будале имају повластицу да говоре све што им се свиђа.
Сва дела се рађају у мислима.
Сила и лажи кратког су века.
Сиромаху пропада мало, а тврдици све.

Т


Тај бележи заслуге себи, а грех другоме.
Тврдица нема ништа и када има све.
Тако убедљиво лаже да и сам мисли да је истина.
Туђина не верује сузама.
Туђа коза пуна лоја.
Туђ хлеб не засићује стомак.

Ћ


Ћорав кад прогледа даље види.
Ћутање је најбољи украс жене.
Ћути као куга.
Ћутањем се нико не издаје.
Ћутање је украс паметног, а маска глупог.


Извор
Драгослав Новичић, "11111 Народних изрека и пословица", 2004.

Народне пословице по азбучном реду (шести део)

О


Обија туђе прагове.
Обогаћени сиромах и по дану звезде види.
Одећа коју носи адвокат, постављена је кожом оваца.
Од жеље се још нико није обогатио.
Од мале искре, велики огањ.
Одложена правда, постаје неправда.
Оног који правду говори, гоне преко девет села.
Оног ко се обогатио за годину дана требало је обесити пре дванаест месеци.

П

Поп и калуђер не дају, јер имају само две руке; једном узимају, а другом благосиљају.
Пакост се увек награђује пакошћу.
Паметан је богат и кад ништа нема.
Паметан лекар, никада сам себе не лечи.
Пијан и трезан се не могу сложити.
Погрешно је тражити срећу у задовољству ван себе, а не у себи.
Поклон је проја без зноја.
Попови најпре себе благосиљају.
Поповске су руке лепљиве: чега се дохвате - залепи се.

Р


Ради, али не укради.
Радије рат него сломљени врат.
Радња је за човека, а штедња за жену.
рало и мотика свет хране.
Речи треба мерити, а не бројати.
Рат се лако започиње, тешко се води, а споро довршава.
Рат празни цркве. а пуни гробља.
Ручај са пријатељем, али не склапај са њим послове.


Извор
Драгослав Новичић, "11111 Народних пословица и изрека", 2004.

Народне пословице по азбучном реду (пети део)

М


Мали џеп брзо се напуни.
Мали брегови брзо се прекрију.
Мани се празног разговора.
Маћеха зла утеха.
Много гласова чини игумана.
Много је народа, али је мало људи.
Мржња је мајка неправде.
Моћ и душа богаташа налазе се у његовом џепу.
Мржња је лак служба.
Мудрог је лако саветовати.

Н


Навика је кошуља коју носимо до смрти.
Навика одузима укус и најбољем јелу.
На добро се човек лако навикне.
Највећа част је драга воља.
Највећа власт је владати собом.
На свету постоје две врсте људи: они који могу бити срећни, али то нису и они који траже срећу, али је не налазе.
Не надај се тасте, да те зетови часте.
Не радуј се паду свога непријатеља, али му немој помоћи да се подигне.

Њ


Његова болест, другога здравље.
Његова реч, његово огледало.
Њему су скупе речи.
Њушкају се како керови.


Извор
Драгослав Новичић, " 11111 Народних пословица и изрека", 2004.

Народне пословице по азбучном реду (четврти део)

К


Када је Бог  делио срећу, био сам на зачељу.
Када тврдица умре, четворо се радују: наследник ради пара, црквењак ради звоњења, поп ради опела и ђаво ради душе.
Кад је џеп сув, и судија је глув.
Кад се изгуби стид, памет не помаже.
Какви сватови, такви дарови.
Коза је сиротињска крава.

Л


Лажов и шкртица, лако се погоде.
Лаж је мајка преваре.
Лакше је подносити силу, него неправду.
Леп изглед има велику моћ.
Ленштина је увек гладна.
Лењима је сваки дан празник.

Љ


Љубав је најлепша док се очекује.
Љубазност је највећа мудрост.
Љубомора затвара једна врата, а отвара двоја.
Људи и ветар мењају се брзо.
Људско проклетство горе је од божијег.
Љубоморни муж никада нема одмора.

Извор
Драгослав Новичић, "11111 Народних пословица и изрека", 2004.

Народне пословице по азбучном реду (трећи део)

З


Заборавити претке значи бити поток без извора, стабло без корена.
Завист види ружу, али не и трње.
Завист је бол будала.
Закон је крут, али је закон.
Закон јачега далеко је од поштења.
Земља дала, земља узела.
Земља и камен поједе, а камо ли неће човека.
Зла жена пружа два пријатна тренутка: једном код женидбе и други пут на самрти.


И


Иако и лук и љубав натерају сузе у очи, никоме не пада на памет да живи без њих.
И Бог се именом зове.
И вода има зубе.
И доброг човека и доброг коња људи јашу.
И будала када ћути, људи мисле да је паметан.
И зла жена је добра жена.
Издаја је често само питање датума, а још чешће питање цене.

Ј


Јабука која касно сазри, дуго стоји.
Јаке побеђује стид, а слабе страх.
Јако лето носи јаку зиму.
Један мртав плаши хиљаду живи.
Једно село, а сто попова.
Једе хлеб од седам кора (каже се обично за рударе).
Јутро је мајка послова, ноћ мајка мисли.

Извор
Драгослав Новичић, " 11111 Народних пословица и изрека", 2004.

Народне пословице по азбучном реду ( други део)

Ђ


Ђаво и жена не остављају човека на миру.
Ђе дође невеста, заови нема места.
Ђубрено поље роди све боље.
Ђурђев данак - хајдучки састанак, Митров данак - хајдучки растанак.

Е


Ем да ти узме, ем да те изда.
Ето поља, а ето и коња.
Еј, старости, погано оружје.

Ж


Жаба из бунара, ништа не зна о океану.
Жалила се флаша: "јадна ја, стално ме хватају за гушу". "А шта би рекла", на то ће ексер "да те стално ударају у главу".
Жали ме жива, а немој мртва.
Жена је зло без кога се не може.
Жена која донесе мираз влада мужем.
Жени и мору не окрећи леђа.
Жури се живети, па ћеш брзо умрети.
Жив човек не може у земљу.


Извор
Драгослав Новичић, "11111 Народних пословица и изрека", 2004.

Народне пословице по азбучном реду

А

Ако желиш да будеш јак, упознај своје слабости.
Ако око не види, срце не жуди.
Ако хоћеш да напакостиш човеку, пожели да му жена умре.
Ако тражиш правду, не смеш да идеш са празним новчаником.
Амбиција и освета увек су гладне.

Б

Бадава баба гледа длане да прекрати Богу дане.
Беда не изазива завист.
Без новца ни син оцу гроб не копа.
Без пара нема правде.
Бестидни владају светом.

В


Вађење зуба и губитак наследства боли.
Велики човек и добар ретко кад су иста особа.
Велики планови немају копију.
Велику срећу прати завист.
Велике цркве - мали свеци.

Г


Где велика звона звоне, онде мало  Бога моле.
Где новац звечи, правда јечи.
Где је реч, ту је и образ.
Глад нема очи.
Господска болест, сиротињско здравље.

Д


Да бисмо постали богати, довољно је само Богу окренути леђа.
Да имаш памет као што је немаш.
Дај боже да се Срби сложе, боже и множе.
Да је пара колико проблема, руже би свугде цветале.
Дај језику слободу, па ће рећи и оно што не зна.


Извор
Драгослав Новичић " 11111 Народних пословица и изрека", 2004.

Најлепше престонице на свету по азбучном реду А - В

А

Адис Абеба је главни град Етиопије. Град је основао Менелик II 1886. године. За време Другог италијанског - абисинијског рата, овај град је постао главни град Италијанске источне африке. Град је ослобођен 1941. године. Од 1963. године у Адис Абеби се налазило седиште Организације афричког јединства, која је распуштена 2002. године, а на њеном месту је створена Афричка унија, такође са седиштем у Адис Абеби.

У овом граду живи 80 различитих народа који говори 80 различитих језика.

Године 2005. у Адис Абеби је одржан концерт у част шесдесет година од рођења Боба Марлија.

Један од симбола овог града је споменик подигнут жртвама фашизма, рад југословенских вајара  Антуна Аугустинчића и Франа Кришића. Споменик је подигнут 1955. године. Тај споменик је био поклон председника Тита етиопијском народу. У то време Етиопија и Југославија су гајиле велико пријатељство, а и обе су биле жртве италијанског фашизма. Овај споменик је подигнут у знак сећања на жртве масакра над грађанима Адис Абебе које је извела италијанска војска 19. фебруара 1937. године.

Адис Абеба има бројне музеје и институције: Етиопски национални музеј, Национална библиотека, Музеј Адис Абебе, Етнографски музеј, Национални поштански музеј, Железнички музеј...

Б

Београд је главни град Србије. Град су основали Келти у 3. веку пре н.е. Словенско име "Белиград" први пут је забележено 878. године. Овај град специфичан је по свом географском положају, јер лежи на ушћу двеју река, Саве и Дунава, и због тога је био на мети разних освајача. Територија града подељена је на 17 општина.

У Београду се организују многе манифестације: Међународни филмски фестивал, Београдски сајам књига, Београдски фестивал пива, Београдски маратон...

 У граду постоје културни објекти као што су Народни музеј, Војни музеј, Народно позориште, Калемегдан, Музеј Николе Тесле...

Једно од обележја Београда је Београдска тврђава и споменик Победнику. Београдска тврђава подигнута је у 1. веку. У склопу тврђаве налази се: Војни музеј, Завод за заштиту споменика града Београд, Народна опсерваторија, Природњачки музеј, Црква Ружице, Црква св. Петке, Победник, Гробница народних хероја, Зоолошки врт.

Победника је израдио Иван Мештровић  и представља победу српске војске у ратовима против Турске и Аустроугарске од 1912. до 1918. године. Овај споменик симболизује ослобођење једног народа од две конзервативне царевине. Сам споменик чини наг мушкарац и ратник који представља ново доба. Сиви соко у левој руци симболизује посматрача, оног који пази на непријатељске силе, а мач у десној руци симболише моћ. Такође је донета одлука да се фигура победника, тј. његова мушкост, окрене према Бечу, престоници поражене Аустро - Угарске, а његова позадина да се окрене ка Пашином конаку и даље према Истанбулу, према пораженој Турској.

Београд на води - је инфраструктурни пројекат који би требало да реализују Влада Србије и компанија Igl hils из Дубаија. Површина "Београда на води" износиће 1.850.000 метара квадратних. Очекује се да ће радови почети марта 2015. године, а завршетак је планиран за 2017. годину. Тренутно се ради на измештању пруга и расељавању породица.. Један од симбола овог пројекта биће Кула Београд. Кула ће бити висока 210 метара, имаће око 70 спратова. Њена намена биће разноврсна.  Кула ће бити пословно - комерцијални центар са малим становима.

Најпознатији Београђани: Милутин Миланковић, Иво Андрић, Радивој Кораћ, Мира Траиловић...

В

Варшава је од 1596. године главни град Пољске. Овај град се налази на реци Висли и 350 километара  је удаљен од Балтичког мора и Карпата. Клима Варшаве је континентална. Годишња количина падавина не прелази 680 милиметара по квадратном метру, а највлажнији месец у години је јул. Од 1994. до 2002. Варшава је била савез 11 општина, да би се потом увела само једна општина - Варшава. Град је подељен на 18 административних делова. Најважнији делови града су: Прушков, Легионово, Отвоцк, Воломин, Нови двор Мазовиецки, Пиасечно, Грођиск Мазовиецки, Марки, Зомпки, Зиелонка, Миланувек, Ломианки, Брвинув...

Највиша грађевина у граду је Замак културе и науке, а најдужа кућа се налази у Кијовској улици.

Варшава је неколико пута рушена. Највише је страдала за време нацистичког бомбардовања 1939. године. Том приликом страдало је 6000 пољских војника и око 16000 било је рањено. Око 25000 цивила је погинуло, а око 50000 је било рањено.

Томаш Гомола урадио је филм о предратној Варшави у 3D технологији. Филм "Варшава 1935" из птичије перспективе приказује паркове, улице, све што је нестало у бомбардовању.  Ово је краткометражни филм од 20 минута.

У Варшави постоје културне институције. Најзначајније су: Народно позориште, Позориште Варшава, центар Савремене уметности, Музеј Пољске војске, Народни музеј. Од 31. јула 2004. године отворен је Музеј Варшавског устанка.

Варшава је највећи универзитетски центар у Пољској. У њој се налази седиште 66 школа. Међу њима су:  Варшавски универзитет, Варшавска политехника, Војна Техничка Академија, Главна Трговинска Школа, Медицинска Академија. 

Познати Варшављани:

Мариа Кири Склодовска, Фредерик Шопен, Владислав Шпилман...

(Следи наставак)

Занимљивости

• Филм "Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа" или само "Карађорђе"  је снимљен 1911. године. Сценарио за филм писао је Ћира Манок, а режирао га је Чича Илија Станојевић.
• Први универзитет на Кипру отворен је тек 1992. године.
• Град Арканзанс Сити не налази се у Арканзансу, већ у Савезној Држави Канзанс.
• Обала Данске дугачка је 7134 km.
• Случај "Селотејп" био је ратни злочин који су починили припадници ХВ-а када су убили десетак Срба у Осијеку 1991. године током рата у Хрватској.
• Велики црвени кенгур живи само у Аустралији.
• Средње име Паје Патка је Фонтлерој.
• Шумски јеж на леђима има више од 3000 бодљи.
• Град Столхом изграђен је на двадесет острва.
• Око 1600. године шпански освајачи доносе какао у Европу.
• У Еквадору се говори 26 дијалеката кечу језика.