Манастир Поганово и мистериозна икона

Након Маричке битке, међу ојачалим господарима појавила су се браћа Драгаш, који су наставили традицију лозе Немањића помагањем постојећих манастира и да граде нове. Константин Драгаш и његова кћи Јелена подигли су своју задужбину, манастир Поганово, посвећен Јовану Богослову. Манастир је изграђен у кланцу реке Јерме између 1390. - 1395. године. Доњи део храма грађен је од тесаног камена, а горњи део је од обрађених блокова сиге са плитким рељефом. Кров је до рестаурације био покривен ћерамидом, а после је покривен лимом. Унутрашњост цркве је осликана око 1499. године, што се закључује на основу натписа изнад улазних врата: "Извољењем Оца и поспешењем Сина и свршењем св. Духа, ослика се овај богом постављени храм светога оца и све хваљенога, љубљенога напрсника, апостола Јована Богослова, године 1499. месеца октобра".

Манастир Поганово чувен је по својим иконама. Из манастира је позната двострука икона, коју је манастиру поклонила царица Јелена. Погановска икона постала је тема многих расправа, јер се многи стручњаци не слажу са тиме да су Константин и Јелена оснивачи тог манастира. На предњој страни иконе приказана је визија пророка Језекиља са Христом Емануилом; испод њега је стеновити предео са језером, док су са стране пророци Језекиљ и Авакум. На полеђини иконе насликане су фигуре Богородице и Јована Богослова, а између њих , на златној основи исписан помен наручиоца. Након конзервације иконе и сачуваних трагова, на икони је прочитано "василиса Јелена". Данашњим стручњацима тај натпис није довољан као доказ да је Јелена била један од ктитора манастира Поганово. Т. Герасимов, прочитавши запис на полеђини, изразио је уверење да је у питању кћи Константина Драгаша. С обзиром да је уз њено име назначена титула, Јелена је дело могла наручити тек након удаје. Г. Бабић се не слаже са тим да је Јелена Драгаш наручила икону. Он сматра да је Погановску икону наручила деспотица по имену Јелена. Саму царицу Јелену најчешће су називали деспином и августом. Г. Бабић сматра да је икону наручила Јелена, жена деспота Угљеше. Икона је вероватно настала после Маричке битке у којој је живот изгубио деспот Угљеша. Жена Јована Угљеше није била једина деспотица са именом Јелена која је могла да наручи двоструку икону. И супруга краља Вукашина звала се Јелена.

При анализе иконе остало је незапажено да се Маричка битка одиграла на дан св. Јована Богослова. Појава Богородице са епитетом Катафиги има двоструко значење: подсећа на уточиште које је у кући св. Јована мајка Христова нашла и истовремено означава склониште које је Јелена тражила. Јелена је остала без свог дома у Серу, који се 1371. године нашао у рукама деспота Манојла Палеолога. Приморана да напусти Сер, она се упутила у Солун, па у Србију. Деспотица је добро познавала култ Богородице Катафаги, у којој је видела свој лик.

Уверење да је ктитор овог манастира Константин Драгаш, јавља се после 1878. године, пошто је ослобођен крај у коме се налази манастир. Као што је већ поменуто у тексту, Јелена је након смрти Константина Драгаша, даровала овом манастиру 500 перпера, с тим да манастир за тај новац купи у Цариграду имање од кога ће " вући около 50 перпера годишњег прихода, па да тај приход троши на сваконедељне литургије и на свакогодишњи помен за душу блаженога и велокославнога господара Србије, господина Константина, оца моћне и свете нам господарке и владарке". Идеја да су ктитори манастира Поганово, Константин и Јелена Драгаш није напуштена ни када се доказало да је икону наручила жена једног деспота. Манастир Поганово вероватно није био главна задужбина Константина. Кад је пало Трново, лета 1393. године, Константин је од Бајазита добио на дар мошти св. Илариона Мегленског и пренео их је у манастир Таксијарха у Сарандапору ( Свети Јоаким Осоговски ).

Уколико је Константин Драгаш био ктитор манастира, претпоставља се да је манастир изграђен у границама његових поседа. Константин је држао Куманово, Кратово, Велес, Овче Поље, Струмицу, Велбужд, Петрич и Мелник; део поседа налазио се на десној обали Вардара, док је на северу захватао Рилу, Прешево и крајеве око Врања. Због тога је одбачена теорија да  је Јелена наручила икону, јер ниједан документ не показује да је Константин држао пиротски крај. Мало је вероватно да би Константин Драгаш градио задужбину далеко од својих области. На ширење територије породице Драгаш након 1371. године указује  повеља којојм је он Хиландару потврдио дарове војводе Дмитра. У потпису на крају повеље Константин је наведен као господар српски и Подунавља. Касније је наука утврдила да је овај потпис са титулом додат у 19. веку. Долази се до закључка на основу овога да нема веродостојних података да је Константин држао северне крајеве. До сада није откривен ни један натпис којим би се могао утврдити идентитет "господина Константина и госпође Јелене". У унутрашњости цркве, у северозападном делу наоса нађена је гробница, а такође су два гроба нађена у нартексу цркве. Не зна се ко је ту био покопан, пошто су гробови отварани. Вероватно је ту сахрањен ктитор или неки властелин.

Оно што се сигурно зна, царица Јелена даровала је манастиру Св. Дионисију крст. Крст је састављен од златних плочица са рељефним сличицама. Са предње стране крста налази се разапет Христос. На десној страни крста налази се представа св. Јована. Његова  глава подигнута је увис. На врху крста представљено је Исусово вођење на Голготу.  на другој страни крста приказан је Исус наг са спуштеним рукама. Тако се Исус само приказује у композицији крштења. У доњем делу крста налази се натпис: "поклон Јелене, владарке Ромејаца, Палеологине, жене цара Мануила Палеолога кћерке Драгаша, кнеза српског". Главни храм овога манастира посвећен је св. Јовану Крститељу. 

Симонида

Ископаше ти очи, лепа слико!

Вечери једне на каменој плочи,

Знајући да га тад не види нико,

Арбанс ти је ножем избо очи.

(...)

Фреска из манастира Грачаница.

Your eyes were gouged out,oh beautifil image, On a pilaster at  approach of night, Knowing that no one would witness the pillage An Albanian`s knife robbed you of your sight. But neither your mouth, not your noble face. To desecrate with his hand did he dare, Or touch yout golden crown, or queenlylace Beneath which lay your luxuriant hair. Now in the church upon the stone pilaster Serenely bearing your tormented plight Dressed in the robes of mosaic and luster I see you said, and dignified, and white. Like stars extinguished in the disstant past, Which jet transmit too men the far - off glow So that men see the light, the hue, the cast of stars lost to sight a long time ago, Today upon me from your royal height, From that antique stone covered all in grime, Oh, sad Simonida, shines down the light of eyes gouged sightless in another time.
(A poem by Milan Rakić)

Горе наведени стихови су део песме Симонида коју је написао Милан Ракић. Песма је посвећена фресци у манастиру Грачаница. На фресци је насликана краљица Симонида којој jе неко ножем изгребао очи. Зато у првом стиху Ракић са негодовањем каже "Ископаше ти очи, лепа слико!".

Симонида је била  најмлађа српска краљица и због своје тужне судбине била је инспирација многим уметницима. Симонида је била кћи византијског цара Андроника II и Ирине.  Девојчица је рођена 1293/94. године. Византијом је владао страх од куге па су се родитељи плашили за девојчицин живот. По савету неке жене у соби где је дете спавало, запалили су 12 свећа што је требало да симболише 12 апостола, а свећа која се последња угаси, по том свецу је девојчица требала да добије име. Девојчица је добила име по апостoлу Симону. Када је имала 6 година, удата је за српског краља Милутина, који је тада имао 45 година. То је био политичи брак. За Милутина је прво требалo да се уда Андроникова сестра Евдокија, али je она због сећања на покојног мужа одбила тај брак. Венчање Симониде и Милутина обављено је 1299. године, а Милутин је на име мираза добио Охрид, Прилеп и Штип. Симонида је око две деценије провела у Србији , али су вести о њеном боравку у Србији оскудне. У Србију је дошла као девојчица где се и васпитавала до свога пунолества тј. до 12 године. Пошто је млада краљица била нероткиња, постоје нагађања да Милутнин није био стрпљив и да је повредио девојчицину материцу.  Да овај брак није увек био стабилан сведочи и догађај када је умрла Ирина 1316. године. Симонида је дошла на мајчину сахрану и доста дуго остала у Цариграду. Онда је Милутин послао изасланике да је врате у Србију. Уплашена да је Милутин не убије, обукла је монашку одору, али је на крају била присиљена да је скине. У овом браку није било деце, а после 1321. године Симонида се вратила у Византију и замонашила се. Није познато које је монашко име узела.

О њеном монашком животу тек има неколико вести. Године 1335. док је цар Андроник III био одсутан, а док је трајала опсада Фокеје и Лезбоса, у Цариграду се спремала завера. Група младих аристократа покушала је да изведе преврат. Ова завера је угушена, а причало се да је у заверу био умешан и Симонидин брат  Димитрије Палеолог. Ово је последњи податак о Симониди. Преминула је после 1345. године.

Милутин Бојић посветио је овој краљици психолошку драму Краљева јесен, а Милорад Б. Протић је открио астероид који је назвао 1675. Симонида.

Извор:
Д. Никол, Византијске племкиње, Десет портрета , 1250 - 1500, Београд 2002,81-97.
М. Ласкарис, Византијске принцезе у средњовековној Србији, Прилог историји византијскосрпских односа  од краја 12. до средине 15. века, београд 1926.
http://www.panoramio.com/