Пре неколико дана на сајту AntiCensura појавио се текст о присилној стерилизацији у Швајцарској и исповест Ерике Бенц, која је присилно стерилисана са 19 година. Присилна стерилизација и дечије ропство углавном се везује за земље Трећег света. Али, нажалост, таква пракса је постојала и у уређеној Швајцарској. Деца из породица у којима је владало сиромаштво и небрига су одузимана од стране власти, и слата су у хранитељске породице, углавном на село где су морали да раде и често су били злостављани. Све до осамдесетих година друштво није имало слуха за овај проблем. Сем дечијег ропства Швајцарска се суочавала са још једним проблемом, а то је била насилна стерилизација. Ова пракса која се темељи на принципима еугенике законски је забрањена 2000. године.
Међутим Швајцарска није усамљен случај. Присилна стерилизација је била на снази у Шведској од 1972. године, када је донет закон о сексуланом индетитету. Тај закон је био дискриминаторски јер се односио само на транссексулаце. Парламе је 1999. године донео одлуку да да одштету жртвама стерилизације. Јануара 2013. године Шведска је укинула присилну стерилизацију за транссексуалце.
Корене треба тражити у не тако далекој прошлости. Доласком Хитлера на власт 1933. године, донета је одлука о присилној стерилизацији, тачније 14. јула 1933. године, донет је Закон о наследним болестима.
 |
| Службени лист о усвојеном закону |
Присталице еугенике били су одушевљени овим законом. Широм Немачке установљени су судови за људе са наследним болестима, који су одлучивали о присилној стерилизацији. Присилна стерилизација организована је широм Немачке, чак и над малолетницима. Према неким истраживањима, до 1945. године је стерилисано око 400 000 људи. Жртве овог закона деценијама нису добиле никакво признање нити одштету од државе. Тек 1988. године немачки Бундестаг је прогласио да су присилне стерилизације спроведене на стотинама људи биле неправдне и нехумане.
Присилна стерилизација се и данас спроводи у неким државама. Познати су случајеви у Перуу и Руанди. Између 1995. и 2000. године у Перуу, у најсиромашнијим подручијима ове земље, стерилисано је 300 000 жена и 24 000 мушкараца. Присилна стерилизација је вршена за време Фијиморијевог режима. Ово је највећа присилна стерилизација још од нацистичке Немачке. Ова кампања се финансирала из САД, али 1998. године у неким америчким новинама, објављени су извештаји о стерилизацији у Перуу, па је престало званично финансирање. Интерамеричка комисија која се бави овим питањем, посебно се фокусирала на случај 33 - годишње мајке седморо деце Мамерите Местанзе. Она је преминула 1998. године након присилне стерилизације. Током 2003. године постигнут је договор, по коме је Перу требало да исплати потомцима Местанзе по 100 000 долара. Међутим, шест година касније судија је донео одлуку да потомци Местанзе, а и друге жртве присилне стерилизације немају право ни на какву компензацију, јер је случај застарео.
Године 2011. у Руанди је започела кампања за стерилизацију, у оквиру које би требало да буде стерилисано око 700 000 мушкараца. Предвиђено је да кампања траје 3 године и наводно је добровољна. Све горе наведене земље само су део ове "кампање". И у Аустрији су од 2001. године присилно стерилисане ментално оболеле девојке. Ови захвати су обично евидентирани као "операција слепог црева". Стерилизација је постала један од услова за прихватање у домове за ментално заостале особе.
Као што видите, нажалост, и данас постоји присилна стерилизација. Та пракса још увек постоји. Поставља се питање на који начин људи данас постају стерилни? Да ли је случајно да стерилност долази само по себи, а некада се забрањивала законским актом?
