Овај текст посвећен је последњој византијској царици и јединој српској принцези која је била удата за византијског цара.
Својом личношћу и карактером обележила је последње деценије византијског царства. Пуних шест деценија седела је на византијском престолу. Јелена Драгаш је понос српске средњовековне историје. Нажалост, како је Византијско друштво било патријахално, а мушкарац је имао доминатну улогу, веома мало информација се може наћи о положају жене. Због тога извори не дају довољно података да би се саставила биографија о једној царици, тако да се о Јеленином животу мало зна. Савременици је описују као енергичну и стрпљиву особу, која је стекла велико поштовање. Она ће доћи на византијски престо у тренутку када Византија и Балкан доживљавају најтеже тренутке. Биће царица царства које је умирало. Са својим народом носиће бреме зла које су донеле Османлије. У својој хиладугодишњој историји Византинци нису имали за Царицу овако светлу личност, пуну врлина, као што је она. Била је важна карика у животу Византије, у верским превирањима и породичним сукобима. Касније, када је одлучила да живот посвети Богу, царица - мајка је и даље наставила да игра важну улогу у политици својих синова.
Данас је личност Јелене Драгаш занемарена у српској историји. Српска историографија мало је пажње посветила последњој византијској царици. Постоји само неколико наслова који се баве овом темом. Међу њима су чланци Анастасијевића објављени у часопису "Браство" и то су: "Једина византијска царица Српкиња", ( "Браство", XXX, 1939 ); "Још једна беседа поводом смрти Јелене Драгаш", ( "Браство" XXXI, 1940 ); "Трећа посмртна беседа Јелени Драгашевој", ( "Браство" XXXII, 1941 ). На ову тему је писао Мошин у расправи " Крст царице Јелене", ( "Уметнички преглед" 5/1939 ). Од тада па све до појаве књиге Станковића "Последња византијска царица", ( 2010 ), нико није написао ни једну озбиљнију студију о Јелени Драгаш. Из тог разлога сам одлучила да напишем текст о њој. Не занемарујући време у којем је живела, као и историјске догађаје, желим у овом тексту да прикажем мане и предности дипломатских бракова, патњу једне мајке, проблеме и обрт судбине, пропаст једне државе.
Јелена Драгаш је рођена 1364. године. Била је кћи Константина Драгаша, господара североисточне Македоније. Детињство је провела у Велбужду. Одгајила ју је слушкиња Герта и бака Теодора. Теодора је дубоко у себи предосећала да је њена унука предодређена за велике ствари. Године 1392. Јелена се удала за византијског цара Манојла. Можда се чини необичним што се кћерка једног обласног господара удала за једног цара, али за Византију са краја XIV века то није чудо. Због утицаја српских господара и због јачања Турака долазило је до политиких бракова између Србије и Византије. Јелена је била једина Српкиња удата за византијског цара. Манојло и Јелена имали су десеторо деце, али су две кћерке и синови Константин и Михаило умрли. Њима ће остати шесторица синова: Јован ( 1392 - 1448 ), Теодор ( 1395 - 1448 ), Андроник ( 1396 - 1429 ), Константин XI Драгаш ( 1405 - 1453) - последњи византијски цар, Димитрије ( 1406/7 - 1470/71 ), Тома ( 1409 - 1465 ).
За Манојловог живота Јелена је углавном била у његовој сенци. Тек након Манојлове смрт 1425. године Јелена почиње да узима учешће у Византијској политици. Двадесет пет година, колико је поживела као удовица, била је позната као жена која је уживала велики углед. О томе колики је њен утицај био, говори податак да је милански војвода Филипио - Марија Висконти поручио преко свога изасланика Јовану VIII и царици - мајци, да Цар уз помоћ Ђеновљана треба да заузме острво Крит које су Млечани држали од 1204. године.
Почев од 1430. године постоји много сачуваних података који указују на утицај царице - мајке. Након Манојлове смрти, Јелену су мучиле две ствари: Османлије и сукоб синова око власти. У то време Теодор II владао је Морејом, Константин је држао крајеве на обали Црног мора, а Димитрије је поседовао острво Лемнос. Јован VIII, који је дошао на власт након смрти свога оца Манојла, није имао деце, па се постављало питање наследника. Јован је желео да на престо дође Константин. Теодор II, као најстарији брат, сматрао је да то право њему припада. Теодору се није допало што Константин преузима владарске дужности. Када су 1435. године стигли изасланици Базелског сабора у Цариград, они су донели посебна писма, за цара Јована, царицу - мајку и Константина. То је наљутило Теодора, што се види и из белешке Сфранцеса "Кир Теодор је допутовао како би се налазио у Граду као престолонаследник. Но, василевс је више волео мог господара кир Константина, у шта ме је често тајно уверавао заклињући се, волео га је и желео је да га учини василевсом, што ће прича даље показати".
Како је претила све већа опасност од Турака, Византији је била потребна помоћ са Запада. Али , да би се добила та помоћ, Византија је морала да прихвати Унију са папом. Донета је одлука да се крене у Италију и да се преговара. У Цариграду су у то време постојале две струје: латинофилска, које је веровала да ће Унија обезбедити опстанак Византијског царства, и туркофилска, која је веровала да су Турци мање зло од Уније. Унија са Римом имала је највише присталица међу племством, али су против тога били свештенство и становништво. Јелена је знала да се Царство не може одбранити од Турака уколико се не добије помоћ са Запада, али са друге стране је знала да унија неће донети никакву корист.
9. априла 1438. године отворен је сабор у Ферари беседом Марка Евгеника. Јелена није била оптимиста поводом сабора. Знала је да, дође ли до склапања Уније, да ће то лоше да прими хришћански свет, а такође се плашила од онога што је Јован VIII могао да учини у Италији, јер је знала да је њему одбрана Царства најважнија и да је спреман на све да постигне тај циљ. Јелена је била против Уније, а папа је знао да је Јовану важно мишљење мајке. У фебруару 1439. године сабор се преместио у Фиренцу због куге. Папском булом од 6. јула 1439. године проглашено је помирење. Једини који су одбили да потпишу Унију били су Марко Евгеник и Димитрије Палеолог. Након потписивања Уније Евгеник је био прогнан.
Јелена је монашки живот одлагала од дана када је постала удовица. Константин је постао десна рука Јовану, па је Јелена схватила да је дошао тренутак да обуче монашку одору. Узела је монашко име Ипомонија, што значи постојаност и трпљење. Због лошег здравља Јелена се све више повлачила у своје одаје, да би почетком 1450. године пала у постељу. Умрла је 23. марта, оставши запамћена као света царица. Сахрањена је у манастиру Пантократор. Данас се њене мошти чувају у манастиру Светог Патапија у Лутракији. Спомен на њу се прославља 29. маја. Након смрти Јелене Драгаш, написане су три посмртне беседе у њену част. Једну је написао Схоларије, другу Гемист Плитон, а трећу је написао ретор Јован Евгеник, брат Марка Евгеника. Све три беседе су написане на ученом грчком. У њима се хвали Јелена као монахиња и царица.
Георгије Схоларије, игуман манастира Пантократор, одржао је посмртну беседу последњој византијској царици на погребу и годишњем помену. Текст беседе коју је написао Јован Евгеник, превео је Драгутин Анастасијевић и објављена је у Збирци извора за историју династије Палеолога и Пелопонеза од пок. професора атинског универзитета Ламброса, у тому I, издатом после Ламбросове смрти у Атини 1922. Беседа је написана као утеха цару Константину. Плитон је написао беседу поводом Јелениног упокојења која се зове "Надгробни жалопој Јелени ( Ипомони) Палеолог.
Турско освајање Цариграда је било неминовно и само је било питање времена када ће се то десити. Због тога су многи Ромеји потражили уточиште на Западу, а са собом су носили ромејску културу.
Било је ретких учених који су остали у Цариграду, а међу њима је био Георгије Схоларије, који се замонашио 1450. године. Он је био први васељенски патријарх у новој турској престоници. Схоларије је забележио неколико пророчанстава у вези са падом Цариграда. Једно од пророчанстава везано је за подударање имена оснивача града Цариграда и последњег византијског цара. Град је основао Константин Велики ( 306 - 337 ), чија се мајка звала Јелена, а пророчанство је говорило да ће "град пасти када њиме буде владао Константин чија се мајка буде звала Јелена". Последњи византијски цар је био Константин XI, а његова мајка се звала Јелена. Схоларије је такође приметио да су се први и последњи византијски патријарх у Цариграду звали исто. Први је био Митрофан I, а последњи Митрофан II. Последње пророчанство на које је Схоларије указао, било је то да ће доћи до пада Царства када њиме буду владали цар и патријарх чија имена почињу на ЈО. За време цара Јована VIII и патријарха Јосифа склопљена је Унија у Фиренци.
Плитон је надживео своју Царицу којој је написао посмртно слово, где за њу говори да је по памети и по срцу јача него што би се то могло очекивати од жене, да је стоички подносила преокрете судбине.
Јелена је као жена и мајка много тога преживела. Надживела је двојицу царева, не само супруга, него и најстаријег сина, пошто је сахранила још седморо деце. Није доживела пад Царства и смрт последњег цара Константина XI Драгаш Палеолога.
