Љубавни живот Александра Обреновића

Александар је имао само 13 година када је ступио на престо и тада његово детињство престаје. Сталне родитељске свађе избиле су на површину, а млади краљ је био у њих увучен. Често се налазио разапет између родитеља. Вероватно су и они криви за његово васпитање и женидбу. У дипломатском кору често се шапутало да Александар пати за мајком и да постоји опасност да се психички разболи.

Често се краљ Александар описује као особа не превише живахна, лепушкаст, бистар, интелигентан... Имао је слабе нерве и велику упорност. За време његове владавине организовани су балови, али мање него у време краљице Наталије. Историчари који су се бавили приватним животом краља Александра сматрају да је он изгубио "невиност" 1894. године. Довођене су жене из Пеште и Беча на двор како би "обучиле" Александра у љубави. Једна дама му је пренела полну болест, па је дворски лекар због тога отпуштен. Најпознатија дама која је обучавала младога краља била је Роза Бенке, која је пар месеци живела у Београду. Како је време пролазио поставило се питање Александрове женидбе. Наталија је желела да сина ожени руском принцезом, али је Русија упућивала да се млада нађе на цетињском или грчком двору. Постоји цео списак несуђених невеста: Сибила од Хесена, црногорска кнегиња . Ксенија, Александра Шамбург - Липе, грчка принцеза Марија. На крају читаву ствар око просидби прекинуо је Александар, када је одлучио да се ожени са Драгом Машин.

Драга је рођена 1866. године у Горњем Милановцу. Потицала је из породице Луњевица. Пре брака са Александром, имала је брак са Светозаром Машином. Била је три године у браку са њим, након чега је постала удовица. Често се писало о Драги да је блудница и неморална жена, али мало њих зна, да су њоме хтели да се жене угледни људи, и ако је била нероткиња и без мираза, увек је примана у угледне куће. Драга је била дворска дама краљице Наталије и тако ју је упознао Александар. Највећи део времена Драга је проводила у Наталијином дворцу у Бијарицу, у Француској. Александра и Драга зближили су се 1895. године. У почетку је Наталија одобравала ту везу, желећи да се њен син извешти у љубавним вештинама. Виђања са Драгом била су повремена, да би она на крају постала краљева милосница и 1897. године преселила се у Београд. Године 1900. Александар се оженио Драгом. Јавно се говорило да је Драга омађијала краља и да је био под њеном контролом.

Жеља за породицом била је јака код Александара. Маштао је да има са Драгом три детета, по могућству, сина,  кћер и "треће да Бог сам одлучи ког ће пола бити"
Краљ је боловао од фимозе ( сужење кожице пениса) и импотенције. У једном писму из 1898. године Александар је писао Драги: "Једино што ме једи то је та моја несрећна китица, нисам сасвим са њом задовољан, више чезнем за тобом него што она хоће да ме служи".
Љубав Александра и Драге, случајно започета, а подржавана у почетку од стране Милана и Наталије, окончана је трагично. Мајским превратом 1903. године угасила се династија Обреновић.


Извор; Р.Љушић, Љубави српских владара  и политичара, 2001.

Судбина једне краљице

Наталија Петровна Кешко рођена је 14. маја 1859. године у Фиренци. Потицала је из имућне породице. Наталија је имала две сестре, Маријету и Катарину и брата Мимија - Жана Кешка.

 Године 1862. умро јој је отац, а мајка , по природи болешљива, често је боравила по бањама, па је децу остављала на старање њиховој тетки књегињи Мурузи.  Због очеве смрти, породица је запала у немаштину. За Милана Обреновића, Наталија је први пут чула када јој је било дванаест година, док је боравила у Баумгарту крај Беча. Када је напунила шеснаест година, предложено јој је да се уда за "кнеза Милана од Србије". Наталија је сматрала да мора да окуша своју срећу и да је то њена судбина, а и једна Циганка јој је прорекла да ће бити краљица. У лето 1875. године срела се са Миланом у Паризу и убрзо се верила са њим. Следеће године млада књегиња подарила је Србији престолонаследника Александра. Наталија је дошла у Србију у преломним годинама Кнежевине. Удала се када је источна криза доживљавала свој врхунац. Ратне кризе, честа промена влада, смрт другог детета Сергеја, утицала је да се изгуби љубав између брачног пара. Брачна криза имала је више узрока. Наталија је била русофил, а Милан аустрофил. Милан после Берлинског конгреса окреће се ка Хабсбуршкој монархији.

Такође, један од разлога за брачну кризу била су честа Миланова неверства. Милан је био са Мицом Протић, па са својом рођаком Маријом Катарџи, затим са Артемизом Христић. На то се надовезала Миланова склоност према картању, његово расипништво, због чега је двор често остајао без новца. Наталија није имала новца да оде на сахрану брату. Јавност је за брачну кризу сазнала у време Српско - бугарског рата 1885. године. У тај рат Милан је ушао брзоплето и неприпремљено, па је српска војска доживела пораз. Милан је чак помишљао да поднесе оставку и да напусти земљу. Наталија није хтела да га подржи у тој намери и хтела је да осигура престо за свога сина.  Окупила је политичаре који су могли да јој помогну у тој намери: Јован Ристић, Милан Пироћанац, Стојан Новаковић, Милутин Гарашанин, Радивој Милојковић. Краљ је политичком акцијом био спречен да поднесе оставку. У Српско-бугарском рату краљица је показала одлучност, какву Милан никада није имао и то му се није свидело. Код Милана, у то време, страсно заљубљеног у Артемизу Христић, није постојала жеља за заједничким животом. На то се повело питање где ће се Александар школовати, при чему су се оба родитеља залагала да то буде у земљама њихове политичке наклоности.  Седамнаестог априла 1887. године, краљица је одбила да се рукује са госпођом Назос, супругом грчког отправника послова, сматрајући је Милановом љубавницом. Краљ је то искористио као повод да се прекине брачни живот.

 Постигнут је договор по коме је престолонаследник требало да се образује у иностранству, а краљица да напусти земљу прво на два месеца, с могућношћу да лето проведе у Србији. Она је отпутовала у Одесу и вратила се у Београд у јуну месецу, да би потом отишла у Баден, па у Фиренцу. Године 1888. истекао је споразум и Наталија се спремала да се са Александром врати у Београд. Њен повратак није одговарао Милану. Милан се у јуну 1888. обраћа митрополиту Теодосију Мраовићу за развод. Он је ту одлуку препустио Архијерејском сабору. Брак је разведен 12. октобра 1888. године. У међувремену Милан је буквално отео Александра уз помоћ канцелара Бизмарка и протерао је Наталију из Визбадена. Наталија се није мирила са прогоном и разводом. Она се жалила Скупштини, али њена жалба није уродила плодом. Прогоном из Србије почело је краљичино потуцање по иностранству. Део свог прогонства провешће у Бијарицу и дворцу "Сашино". Убрзо по њеном прогону, Милан је дао оставку 1889. године.

Наталија је била дубоко повређена овим протеривањем. Сматрала се грађанком Србије, с правом да живи у својој земљи. Никада се више није вратила у Србију. Марта 1902. године прешла је у католичанство у Берк - сир - Меру. Била је толико повређена да није присуствовала опелу које је организовано у Паризу поводом убиства њеног сина. У суштини, Наталија је била жена претераног самопоштовања. Њен каснији живот мало је познат. У Првом светском рату помагала је Српском народу. Када се завршио рат, отишла је да живи у манастиру Нотр дам д' Сион. Једном приликом видела је једног кочијаша како туче свога коња и тада се споречкала са њим, а у насталој свађи морала је да се представи. Описана је као просјакиња, у похабаној одећи. Умрла је 5. маја 1941. године у Паризу.

Чувени српски сликар Урош Предић, урадио је потрет краљице Наталије у ентеријеру. Предић је слику потписао иницијалима У. П. са годином 1890. Не зна се тачно како је дошло до сарадње краљице и чувеног сликара. Свакако је ова слика настала после развода, пошто је Милан абдицирао 1889. године у корист свога сина, Наталија је неко време провела у притвору, да би је 1891. године протерали из Србије. Слика је дуго година била у приватном власништву Пјера Лотија, француског новелисте чија се збирка  у Рошефору  сматрала једном од најзначајнијих приватних колекција у Европи, одакле је 2007. године доспела на аукцију у Лондону.