Како нам се догодио "Потоп" - Мирослав Лазански

Боримо се против пирата у Индијском океану и против терориста у Малију, а овде нам људи чекају спас на крововима својих кућа

Док је око њега текла бујица подивљале воде један је директно угрожени грађанин Србије, онако резигнирано за телевизију констатовао: „Важно је да смо спасили животе наших породица и комшија, материјална штета јесте велика, али штету ћемо поправљати после рата”. Можда му се омакло, можда је грађанин несвесно упоредио ову поплаву са ратом, али је очито погодио суштину проблема. Наиме, Србија из године у годину неспремно дочекује рат са елементарним непогодама. Не говорим о земљотресима, већ о пожарима и поплавама.

Стално смо изненађени. Докле више?

Да ли се знају токови, односно корита наших река и речица? Претпостављам да се знају, јер то нису речна корита на Јупитеру. Постоји ли на државном и локалном нивоу икакав дугорочни, или средњорочни план уређења тих корита, или водотокова, уређења тако да не би дошло до изливања и катастрофе? Ако постоји, зашто тај план није и приоритет у буџету? Ако немамо планова, зашто их немамо и ко је за то крив? Има ли Србија уопште неку стратегију за суочавање са потенцијалним елементарним непогодама? Или све сводимо на камионе и вреће са песком? Може ли се општинама наредити да уреде своје водотокове тако да не буде овога чега смо сада сведоци? Или је у све нас ушао коров политике? Јер у древна времена политика је била вештина која је омогућавала људима да живе у слободи, данас би ваљда требала да буде вештина да људи не живе на крову чекајући хеликоптер да их спасе од бујице.

Или сада треба да користимо речи као што су „демонски” и „тајне силе природе”. Па већина наших писаних медија на првим страницама има огроман наслов: „Потоп”. Ваљда библијски, Бог нас кажњава? Апокалипса? А није нуклеарна. Јесмо ли жртва, или кривац? А нисмо били на песми „Евровизије”, нисмо ни гласали… Или проживљавамо Јонесково позориште на водени начин? Његова прва драма била је „Ћелава певачица” и одувек је код људи изазивала смех…

Мени је ових дана смешно када чујем апеле власти да сви грађани који имају гумене чамце те исте предају штабовима цивилне заштите ради помоћи угроженом становништву. Није ваљда да цивилна заштита нема довољан број гумених чамаца? Где су нестали? Скоро сви су нам политичари ових дана, осим председника, без кишобрана, покислих глава и у јакнама са којих се цеди вода. Јонеско би рекао:„Све пропада, које ли радости!”

Хоћемо ли уопште извући неке поуке из ове несреће? Опет је држава оперативно морала да се ослони на војску, политичка власт још је једном показала оперативну зависност од војске. И сада се показала сва промашеност свих досадашњих тако гламурозно слављених реформи Војске Србије. Смањили смо бројно стање војске, да је она бројчано јача изашла би у великом броју на насипе и рат са воденом стихијом био би несумњиво лакши. Инжењерију смо као род копнене војске свели на минимум, сада тражим на телевизији да видим војне ровокопаче и тешку инжењеријску технику и нешто не могу да угледам те призоре. Где су нам инжењеријски лансирни мостови, где су нам понтонски, а где „бејли” мостови да одмах премостимо терене тамо где се то одмах може? Зашто су нам камиони-цистерне за воду толико стари? Зашто немамо адекватне јединице инжењерије за овакве ситуације? Ко је крив што су својевремено послушана наређења из иностранства како преуредити војску? Па сада имамо тактичке радионице и компјутерске симулације са НАТО снагама како се борити против побуњеника у држави Икс, а овамо не можемо да обуздамо ни обичну поплаву. Боримо се против пирата у Индијском океану и против терориста у Малију, а овде нам људи чекају спас на крововима својих кућа.

Посебна је прича набавка нових хеликоптера, ово што сада лети је недовољан број и то се и сада показало. Руси су нам још пре две године понудили да купимо хеликоптере Ми-171 под врло повољним условима, али творци и планери нашег буџета уопште немају одређену своту у буџету за враћање тог кредита. Вероватно се Руси питају ко је овде озбиљан, а ко није.

Народ цени своју војску по ономе што она чини за народ, народ добро зна да би она учинила и више, али да нема средства. Зашто нема средства, то је питање за политичаре. Влада Србије је затражила помоћ од Русије, ЕУ и Словеније. Из Русије и Словеније већ су стигле екипе. Да видимо шта ће да пошаље ЕУ као помоћ. Или ће нам помоћ послати НАТО? Зашто да не. Ево им прилика да окају грехове.

На крају, можемо ли веровати икоме да се ова ситуација неће поновити идуће године?

 

Мирослав Лазански

Извор: „Политика“

Текст је преузет са сајта AntiCensura.

Reke teku naopako

Da li su podivljale vode otvorile i diskusiju o ponovnom uvođenju redovnog služenja vojnog roka? Da je vojska imala veći broj pripadnika, ili rezervu, onda ne bi „Kobre” spasavale Šabac

Nisam pristalica pisanja istorije naknadno, ne volim tu modu, ali ove poplave otkrivaju mnoge pukotine. Zapravo, mogu da prihvatim da su se pojavile bujične vode neverovatne snage i u neverovatnim količinama, da su te bujične vode udarile u tzv. leđne vode, da je došlo do kontraproticanja tih voda, da je došlo do sudaranja udarnih talasa malih i velikih reka, da je voda tekla naopako, sve mogu oko toga da prihvatim, uostalom ko me i pita šta prihvatam ili ne prihvatam i koga je to uopšte briga? No, ostaje činjenica da mi resursa za takav scenario nismo imali, da li zbog toga što su sredstva za vodoprivredu još ranije nenamenski potrošena ili što su reformatori u poslednjih dvadesetak godina hteli da preko noći preobrate Srbiju iz socijalizma u kapitalizam sve obrazlažući to jednom starom izrekom: „Nemoguće je preskočiti ponor u dva skoka“. Ta dva skoka, uslovno rečeno, bili su vladavina Slobodana Miloševića i vladavina demokrata posle 5. oktobra 2000. godine. Ponor očito još nije preskočen, a u ponoru se dogodio i potop sa bujičnim vodama. Srbija još nije stigla na drugu stranu ponora.

Hoće li ova katastrofa od poplave predstavljati i prekretnicu, trenutak osvešćivanja koji mora da ubedi državu da preuredi spisak svojih prioriteta – ili će se nastaviti sukob jedne političke Srbije sa drugom političkom Srbijom, što je i svojevrstan sukob kultura na starim ostacima jednog moralno uništenog sistema koji pokušava da pronađe put iz poteškoća? Uglavnom, tragedija je bila pomešana čak i sa političkom tvrdoglavošću i nekompetentnošću nekih lokalnih zajednica, a ostaje i dilema da li je premalo informacija prekasno pruženo?

Građani Srbije pokazali su veliku solidarnost i spremnost za pružanje pomoći u koju mnogi skeptici više nisu ni verovali. U neumornoj borbi sa stihijom mlada generacija kao da je oživela svoj identitet za koji se verovalo da je izgubljen. Za neke od njih to je bio i prvi pravi izazov u životu. Surova pretnja prirodnih sila pretvorila se u unutrašnje jedinstvo običnih ljudi ove zemlje. Uloženi su ogromni napori u odbrani Srbije od podivljalih voda, muškarci i žene, vojnici, policajci, vatrogasci, dobrovoljci, građani upotrebili su svoju moć da spasu sunarodnike i umanje im štetu. I za sve to treba im odati najviše priznanje.

Pripadnici Vojske Srbije još jednom su se dokazali kao spasioci. Bez njihovog angažovanja nasipi ne bi izdržali, ljudske žrtve bile bi mnogo veće. Ovo je bilo i najveće angažovanje Vojske Srbije otkada je Srbija opet samostalna država. Na nasipima u Šapcu i u poplavljenom Obrenovcu građani Srbije opet su se uverili da je Vojska Srbije zaista narodna vojska. Da li su podivljale vode otvorile i diskusiju o ponovnom uvođenju redovnog služenja vojnog roka? Političke stranke od te diskusije beže kao đavo od tamjana, ali da je Vojska Srbije imala veći broj pripadnika, ili rezervu, onda ne bi „Kobre“ spasavale Šabac. Nije sporno, niti je smak sveta ako i pripadnici elitne jedinice „Kobre“, njih 40, nose džakove sa peskom, ali to može da izgleda kao da je za naš sistem odbrane došao trenutak smaka sveta. Jer, šta je sa osam rezervnih pešadijskih brigada vojske koje imamo? Postoje li one samo na papiru? Mogu li se one uzbuniti u kratkom vremenu? Nije valjda pravna formalnost oko vanrednog stanja i vanredne situacije bila taj razlog što one nisu podignute? Pa, nismo se svuda baš držali pravnih formalnosti...

Oko suspenzije služenja redovnog vojnog roka u ovoj zemlji nije bilo referenduma. Na Zapadu je referendum obavezan i kada se odlučuje hoće li prodavnice raditi nedeljom do 12 sati. Prethodni korifeji vojne misli odlučili su da Vojsku Srbije ustroje onako kako je to tražio NATO. Inženjerija je kao rod vojske praktično ukinuta. Naše prijatelje iz NATO-a interesovalo je samo koliko vojnika mi možemo da damo za misije po svetu. Sećam se jednog skandaloznog intervjua tadašnjeg američkog ambasadora vojnom listu „Odbrana”, gde nam je njegova ekselencija toplo preporučila da u sistemu odbrane zadržimo par helikoptera za mirovne misije i ništa drugo. Napao sam tada taj intervju člankom u „Politici”. Uzgred, iz mnogobrojnih američkih baza u Evropi, sa desetinama američkih transportnih aviona i helikoptera, nijedan sa humanitarnom pomoći nije sleteo u Srbiju. Ni britanski. Pa gde ste prijatelji?

Pre šest godina generali naše vojne avijacije jedva su sačuvali inženjerijski bataljon u okviru avijacije, stručnjaci iz Ministarstva odbrane hteli su da ga ukinu. „Ko će onda da nam popravlja piste?“ zavapili su vazduhoplovni generali. Vojna avijacija je, i pored velikog protivljenja, sačuvala svoje tradicionalne nazive jedinica, brigada i eskadrila. Kopnena vojska nije, mi danas nemamo ni Moravsku, ni Drinsku diviziju, ili brigadu. Imamo brigade označene brojevima, Prva, Druga, Treća... Isto takvo označavanje postoji i u Hrvatskoj, u BiH, u Makedoniji. Prepoznajete rukopis...

Hoće li neko zbog svega ovoga i odgovarati? Ili nova elita ima faustovsku nagodbu sa starom elitom. Niko nije kriv...

Autor.Miroslav Lazanski

Politika 31.05.2014