Симонида

Ископаше ти очи, лепа слико!

Вечери једне на каменој плочи,

Знајући да га тад не види нико,

Арбанс ти је ножем избо очи.

(...)

Фреска из манастира Грачаница.

Your eyes were gouged out,oh beautifil image, On a pilaster at  approach of night, Knowing that no one would witness the pillage An Albanian`s knife robbed you of your sight. But neither your mouth, not your noble face. To desecrate with his hand did he dare, Or touch yout golden crown, or queenlylace Beneath which lay your luxuriant hair. Now in the church upon the stone pilaster Serenely bearing your tormented plight Dressed in the robes of mosaic and luster I see you said, and dignified, and white. Like stars extinguished in the disstant past, Which jet transmit too men the far - off glow So that men see the light, the hue, the cast of stars lost to sight a long time ago, Today upon me from your royal height, From that antique stone covered all in grime, Oh, sad Simonida, shines down the light of eyes gouged sightless in another time.
(A poem by Milan Rakić)

Горе наведени стихови су део песме Симонида коју је написао Милан Ракић. Песма је посвећена фресци у манастиру Грачаница. На фресци је насликана краљица Симонида којој jе неко ножем изгребао очи. Зато у првом стиху Ракић са негодовањем каже "Ископаше ти очи, лепа слико!".

Симонида је била  најмлађа српска краљица и због своје тужне судбине била је инспирација многим уметницима. Симонида је била кћи византијског цара Андроника II и Ирине.  Девојчица је рођена 1293/94. године. Византијом је владао страх од куге па су се родитељи плашили за девојчицин живот. По савету неке жене у соби где је дете спавало, запалили су 12 свећа што је требало да симболише 12 апостола, а свећа која се последња угаси, по том свецу је девојчица требала да добије име. Девојчица је добила име по апостoлу Симону. Када је имала 6 година, удата је за српског краља Милутина, који је тада имао 45 година. То је био политичи брак. За Милутина је прво требалo да се уда Андроникова сестра Евдокија, али je она због сећања на покојног мужа одбила тај брак. Венчање Симониде и Милутина обављено је 1299. године, а Милутин је на име мираза добио Охрид, Прилеп и Штип. Симонида је око две деценије провела у Србији , али су вести о њеном боравку у Србији оскудне. У Србију је дошла као девојчица где се и васпитавала до свога пунолества тј. до 12 године. Пошто је млада краљица била нероткиња, постоје нагађања да Милутнин није био стрпљив и да је повредио девојчицину материцу.  Да овај брак није увек био стабилан сведочи и догађај када је умрла Ирина 1316. године. Симонида је дошла на мајчину сахрану и доста дуго остала у Цариграду. Онда је Милутин послао изасланике да је врате у Србију. Уплашена да је Милутин не убије, обукла је монашку одору, али је на крају била присиљена да је скине. У овом браку није било деце, а после 1321. године Симонида се вратила у Византију и замонашила се. Није познато које је монашко име узела.

О њеном монашком животу тек има неколико вести. Године 1335. док је цар Андроник III био одсутан, а док је трајала опсада Фокеје и Лезбоса, у Цариграду се спремала завера. Група младих аристократа покушала је да изведе преврат. Ова завера је угушена, а причало се да је у заверу био умешан и Симонидин брат  Димитрије Палеолог. Ово је последњи податак о Симониди. Преминула је после 1345. године.

Милутин Бојић посветио је овој краљици психолошку драму Краљева јесен, а Милорад Б. Протић је открио астероид који је назвао 1675. Симонида.

Извор:
Д. Никол, Византијске племкиње, Десет портрета , 1250 - 1500, Београд 2002,81-97.
М. Ласкарис, Византијске принцезе у средњовековној Србији, Прилог историји византијскосрпских односа  од краја 12. до средине 15. века, београд 1926.
http://www.panoramio.com/