Обреновац након поплава

Старе слике Младеновца

Ст. Баџовић, Милан Стојиловић, Александар Каповић и Милутин Станковић, лето 1915. године у Младеновцу

Столарска радња Маринка Маричића у Младеновцу

                                         

Прослава Божића

Главна улица краљ Петар

Извор www.fotomuzej.net

Старе слике Лазаревца

Извор www.delcampe.net

Закон о рудницима

29. јануара 1412. године по новом календару, деспот Стефан Лазаревић издао је Закон о рудницима, познат као Новобрдски рударски законик, који по својој правној и историјској вредности превазилази српске националне оквире.

Деспот Стефан Лазаревић, фреска из манастира Манасија.

Текст су писали рударски стручњаци, њих 24, који су се на деспотов позив окупили на сабору у Некодиму. Када је текст усаглашен деспот Стефан га је на сабору у Новом Брду потписом и печатом издигао на ниво закона.

Иако није био први Закон о рудницима у средњовјековној Србији, у којој је рударство имало дугу традицију, текст Новобрдског закона једини је сачуван, а по начину увезивања корица, језику и садржини спада у српске правно-историјске споменике посебне вриједности. У склопу текста, поред Закона који се односе на рударство, налазе се и законске одредбе које се тичу уређења и живота у Новом Брду, тадашњем највећем руднику на Балканском полуострву.

Сачуван ћирилични илустровани препис тог Закона, који је откривен 1959. године, потиче из 1580. године и чува се у Српској академији наука и умјетности. Текст Закона написан је мрким мастилом на 27 листова, а минијатура на почетној страни представља рударски судски колегијум. Минијатура има ред са по пет сједећих фигура. Оквир, заставица и иницијална слова су у плавој, златној и црвеној боји. Занимљив је „пут“ тог Закона од Новог Брда до Архива САНУ.

Године 1674. од попадије Стојне Законик је откупио поп Георгије за 120 аспри, а онда је доспио у руке хеким паше Алипашића, који га је 1707. године поклонио митрополиту београдско-пожаревачком Михајлу. Следећи власник био је патријарх Арсеније IV Шакабента. Према мишљењу Николе Радојчића, који је испред САНУ истраживао рукопис, из патријаршијске библиотеке доспио је у Беч, а после два вијека, након Другог свјетског рата, појавио се на једној аукцији антиквитета. Купила га је супруга др Францеа Хочевара, југословенског амбасадора у Букурешту, који је рукопис 11. априла 1959. године поклонио САНУ.

Латинични препис Закона о рудницима на 13 страна, који носи датум 26. јул 1638. године, пронашао је академик Петар Колендић у Градској библиотеци града Сплита. Рукопис је настао у бугарском рударском центру Ћипровцу. Турски превод Закона о рудницима пронађен је у склопу отоманског акта издатог 25. априла 1494. године, и садржи 35 поглавља која одговарају првом делу ћириличног рукописа.

 Текст је преузет са сајта www.srbijadanas.net

Истина о страдању у Обреновцу !!

Због застрашујуће медијске цензуре која је заведена у Србији, редакција магазина Таблоид објављује све релевантне чињенице које тешко оптужују председника Владе Александра Вучића и највећи део државног врха, за трагичне догађаје у незапамћеним поплавама које су задесиле нашу земљу, јер је број у штампу морала да пошаље у понедељак, 19. маја

Истину на видело: како је из бране Ровни кренуо потоп Обреновца

Из материјала којим располаже Таблоид, види се криминална бахатост председника општине Обреновац Мирослава Чучковића, који у ноћи уочи катастрофе прави лумперајку у кафани и каже да ће све бити у реду, да ће „ујутро доћи камион песка из Београда!“. 

Такође, ту је и криминална неодговорност локалне власти у Ваљеву, чијом кривицом је дошло до пуцања никада завршене акумулационе бране Ровни, одакле је кренуло скоро пет милиона кубика воде на свој рушилачки пут до Обреновца. На криминалан начин је одговорност са себе покушао да скине и градоначелник Београда Синиша Мали, који је позивао грађане Обреновца „да буду мирни и остану у кућама“, док је погром трајао. Неколико данас касније, покушао је да скине одговорност са себе па је у међувремену та његова изјава и скинута са Интернета. Због свега овога, Таблоид нуди најширој јавности у Србији и региону бројне чињенице које указују на злочиначку нарав српских властодржаца, који и у најстрашнијим тренуцима одбијају да народ суоче са истином.

Поплава Обреновца резултат је расула у држави. Када је брана Ровни изнад Ваљева пукла, и 16. маја из ње кренуло више од три милиона кубика воде, која је протутњала прво Ваљевом, и кренула реком Колубара, из Ваљева је послата знак за узбуну. Вода је до Обреновца путовала шест сати. Поплавни талас се улио и у Тамнаву, која је иза леђа напала Обреновац и насеља. Хиљаде кућа је за пет минута остало под водом!

Упозорен на последице могуће катастрофе, и замољен од сарадника да се огласе сирене за узбуну и нареди евакуација Обреновца и насеља, председник општине Обреновац Мирослав Чучковић и његов помоћник Небојша Чучковић (његов рођени брат) смејали су се и шенлучили до касно у ноћ!

Чучковић је рекао да су му из Београда објаснили да ће ујутру послати пар камиона песка и да ће све бити у реду. А када је вода поплавила град и насеља, градоначелник Београда је Синиша Мали апеловао да се не паничи, и да људи остану у својим кућама!

У прилогу објављујемо реаговања и сведочења о злоделима ових људи…

Команданти и конкубине

Када је Вучић слетео у Обреновац хеликоптером, дочекали су га Небојша Стефановић, Синиша Мали, Милорад Вељовић, комадант Жандармерије Миленко Божовић, генерал полиције Драгиша Симић, начелник Полицијске управе Београд Веселин Милић…

Вучић им се обратио речима – „Јебаћу вам мајку због овога шта се десило!“.

Треба истаћи да је комадант ПТЈ Горан Драговић, на лице места дошао са ВИП девојком, генерал Симић је довео своју љубавницу, кафанску певаљку. И Начелник ПУ Београда Веселин Милић био је у друштву ВИП девојке (курве).

Жалосно је, али треба рећи да да су припадници жандармерије, САЈ-а и ПТЈ-а дошли у пуној ратној опреми да спашавају из поплаве. То је била скандалозна сцена. Да те вечери није било 76 Руса- врхунских спасилаца, и припадника бригаде полиције са Бановог брда, и спасилачки екипа и ронилачко-спасилачких клубова, нико не би био спашен.

Жалосно је, али се мора истаћи, да су припадници САЈ-а ПТЈ вршили најтежа кривична дела, да су чамцима, уместо да спашавају грађане, спасавали злато из златарских радњи, новац из банака и поште, и великих самоуслуга. Команданте ових јединица, у свакој држави, извели би пред стрељачки строј.

Колико има мртвих, тешко је сада тачно навести, јер у поплављена насеља још није могуће ући,али и зато јер је руске спасиоце неко тенденциозно упутио према Шапцу!

У штампаном издању, које се налази на сајту у овом броју, објављена су сведочења (текст „Време блата и ината“) оних који су, на позив Александра Вучића, кренули према Шапцу, да бране овај град. Они сведоче да је Вучић забранио било какве мере на одбрани од поплаве, чекајући до касно увече да Кризни штаб у Шапцу поднесе оставку, да би Вучић на то место поставио свог интимуса Зорана Бабића, који је смењен одмах, јер се од страха упишао, па је руковођење поверено генералу Љубиши Диковићу.

Чим је председник Николић замолио руског председника Путина да пошаље помоћ, у Србију су долетела три авиона: са спасиоцима, хуманитарном помоћи и другим потребним средствима за отклањање последица поплаве.

Председник Путин је саопштио председнику Николићу да српска влада направи списак потреба у новцу, храни и материјалу, и Русија ће помоћ одмах да пошаље.

“Србију на небу чува Бог, а на земљи Русија“, изјавио је руски председник.

Али, шизофрени Вучић је забранио да се помиње руска помоћ, и да се само инсистира на помоћи који ће доћи од Европске уније и од његовог пријатеља шеика Заједа, који је обећао десет милиона долара! А Европска унија је најавила да ће доставити помоћ тек након шест месеци, када Србија званично затражи од ЕУ помоћ и докаже колика је стварна штета! Не липши магарче, до зелене траве.

У међувремену, Новак Ђоковић је дао новчане помоћи више него цела Европска унија. Дејан Станковић је за само два дана скупио милион евра! Мала Црна Гора дала је вишеструко већу помоћ него Влада САД. Македонија је пружила велику помоћ Србији. Много је анонимних дародаваца из српске дијаспоре који су дали велике прилоге. У Лондону је српске заједница масовно почела да прикупља новац и помоћ у роби и лековима.

Али, са Александром Вучићем и његовом болесном дружином Србији нема спаса!

Молимо да прочитате и даљи део текста- сведочанства

Ко ће одбацити кривичну пријаву?

Пише: Александар Синђелић

Сутра ће бити поднета кривична пријава против Чучковића, председника општине Обреновац, због неправовременог деловања у ванредном стању и изазивања опште опасности по грађане општине и њихову имовину због чега су настале последице које сада видимо.

Дакле, још првог дана пред заседање кризног штаба у нижим деловима општине дошло је до изливања воде по улицама а у поједине куће вода је почела да улази у ниже делове. Обзиром да сам имао информације о свему лично сам обишао више места у граду и делове насипа око Колубаре и видело се да вода са друге стране избија чак и подземно. Било је јасно да је поплава неизбежна па сам одмах контактирао неке наше људе да се за сваки случај припреме одмах ко хоће добровољно да интервенише и да зову друге као и да спреме пумпе за воду и гумене чамце итд.

После тога отишао сам до мене узео нешто опреме и у том тренутку чујем да је заказана седница кризног штаба у 23:00 и кренем тамо да им одмах ставим људе на располагање.

Међутим, уместо да видим да се ту нешто ради оно Чучковић држи пропагандне говоре о томе како су спремни и слично док га мокри полицајци и ватрогасци гледају збуњено јер су све своје снаге ангажовали и то није довољно. У том тренутку цео град имао је 4 мале пумпе на располагању и НУЛА џакова песка.

Уместо да Чучковић на жалбу недостатка свега одмах интервенише он је сав срећан изјавио како је општина добила милион и двеста хиљада динара за храну ако неко буде евакуисан у хотел и да ће ујутро допремити из Београда камион џакова са песком да буду спремни да заштите део пута између Барича и Умке.

Напомињем да тај нижи део има 200 метара дужине али је господину математика изгледа прилично слабија страна. После тога седница је распуштена и господин нас је све позвао на ,,дежурство“ у ресторан на ћошку трга код главне поште. Ту успутно попричам са овим људима из кризног штаба и кажем да тог тренутка, у поноћ, има 20 спремних људи са неколико возила који могу доћи одмах а за ујутро могу да спремим око 70 људи са свом поменутом опремом до десет сати. И људи се одушевили, одговара им помоћ и неко пренесе Чучковићу да има спремних добровољаца итд.

Он ме погледа као да сам неки убачени агент и крене да ме испитује зашто ја хоћу да помогнем, одакле сам итд. После тога седну тамо, ја чекам, ждеру 2 сата и када више нису могли Чучковић каже распушта се кризни штаб до сутра у десет и да сви иду на спавање а мени је рекао да нема потребе за добровољцима.

На моје инсистирање да се одмах телефонира у Београд у Сектор за ванредне ситуације да се пошаље нешто џакова дотични није реаговао нити је ангажовао било какву општинску механизацију да заштити град као и објекте од значаја као што су електране и слично иако је законски био у обавези да то уради. После тога ја одем са неким људима на терен и видим да је још гора ситуација. Вратим се до мене и разјавим људима да су ујутро у десет спремни.

И тако тог јутра одем на ту наводну седницу и имам шта да видим. Скоцкао се Чучковић, држи исти говор од претходне ноћи где ће да стигне наводни камион песка али је сакупио више новинара и тако у сред говора застане и упита мене; ,,…Ко сте ви, у ком својству присуствујете овде?“

Ја му одговорим да сам ту да општини ставим одмах на располагање велики број добровољаца и он ми каже да за тиме нема потребе и да нема љутње него да одмах изађем из сале. Иначе седница је била отворена за јавност али је господин очигледно имао нешто против да неко други, осим његове висости њега, организује оно што он није хтео и знао. Ја изађем и распустим седамдесетак људи да иду на друга места по потреби и останем ту да видим шта ће бити.

У међувремену вода је надолазила око 10 цм на сат и поплавила насеље Шљивице за око 30 цм али Чучковић и даље није вршио евакуацију насеља нити је ту воду која навире одатле блокирао било чиме иза канала Тамнаве дужином обилазнице око 1км. У току ноћи око два стање воде Тамнаве у односу на површину пута иза ње било је на два метра висинске разлике и даље је лагано надолазило. Неки су сами покушавали да заштите куће у том нижем насељу и док сам им помагао нико није долазио. Никакве мере одбране нису предузимане. Онда је у једном тренутку нестала струја и наишла огромна количина воде која је потопила то насеље и део Белог Поља и прелила преко те обилазнице за око метар висине и улила се у цео Обреновац. Тек тада огласила се сирена за узбуну. Дакле да је та обилазница, иначе стари насип, заштићена град би био сачуван. Да је постојало било какво раније упозорење и да су људи дежурали дигли би узбуну на време па би се сачували животи. И ево шта је било укратко, да не бих писао километар текста. Углавном, учинићу све да дотични одмах буде ухапшен да одговара за сву насталу штету и све изгубљене животе јер је то лично изазвао својим немарлуком о чему постоје снимци и докази.

Грађани сведоче…

Ако погледате карту, Обреновац лежи између леве стране Колубаре и десне стране Саве, када је почело изливање Колубаре, јер ни Сава више воде није могла да прихвати, једна од ванредних мера је да се пробије брана са десне стране реке Колубаре и да се потопе села која би претходно требало евакуисати и на тај начин да се сачува Обреновац и термоелектрана.

Међутим, нико није хтео ништа да уради јер би био аутоматски одговоран за имовину или животе људи и животиња у тим селима…Чекало се, а киша је непрестано падала. Премда РХМЗ је најавио количину воде у падавинама унапред. Пошто Колубара скреће пре уласка у Саву… Највећа количина воде и највећи проток је на њеној левој страни према Обреновцу. Већа сила воде на левој страни је довела до тога да брана пукне с леве стране 100 метара у дужини и одједном за мање од два сата вода се попела до трећег спрата у зградама. И онај ко је могао да изађе на улицу у том моменту био је потпуно заробљен. Све се излило и према термоелектрани.

(Коментар читатељке портала „Србија данас“ из Обреновца)

Ја сам из Обреновца и могу реци да су Влада и челници направила неколико катастрофалних грешака, које су свако људи платили главом, замислите ви да људе из Обреновца (центра) евакуишу и пребацују на други крај Обреновца који ће бити поплављен за пар сати, а затим губећи драгоцено време, поново евакуишу људе које су већ једном пребацили на други крај Обреновца и тако остављајући ове којима је вода до крова стигла да се сами спасавају, друга ствар да је ово држава а не банана, нас би два дана раније упозорили и све евакуисали! Нека нам је Бог у помоћи.

(Ненад Симић, Обреновац)

Срећа у несрећи, била је надљудска храброст руских спасилаца који су већ првој ноћи пакла, 16. маја, успели немогуће, да по мрклом мраку, без познавања града, спасу на стотине људи од сигурне смрти. Храброст и самоорганизованост народа, бројни анонимни спасиоци, јунаци које јавност никада неће упознати, учинили су да трагедија не буде већа него што је била.

Срећа у несрећи је такође било и преузимање одговорности од стране начелника Генералштаба, Љубише Диковића, који се у Шапцу суочио са Вучићевим дилетантима, схвативши да мора сам да смисли како да одбрани град. И то је учинио.

Посебан скандал је Вучићева отворена игноранција руске помоћи која је на аеродром Ниш стигла (и даље стиже!), у огромним количинама, као и присуство руских јединица за специјалне операције у ванредним ситуацијама. Бунцања о помоћи његовог „пријатеља“, Шеика ел Заједа, још више су огорчиле народ, а кап је прелила чашу када је топло поздравио помоћ Европске уније, која неће стићи још најмање шест месеци, и то у безначајној мери.

Због свега овога, али и због најгорег лудила који је испољавао у најтежим ситуацијама, стављајући себе у први план, уместо да се склони и да омогући онима који знају шта раде, да се лакше организују, отворено је питање даљег опстанка његовог режима.

Национална катастрофа због цензуре Вучићевог режима

(„…Трагедију у Обреновцу нећете моћи да заташкате-сносићете пуну кривичну и политичку одговорност“)

Режим Александра Вучића уз помоћ државних и осталих режимских медија већ данима сакрива истину о правом стању у поплављеном Обреновцу и настрадалима којих је на стотине. Данас је по налогу МУП-а Републике Србије Обреновац блокиран и у њега није могуће ући. То није омогућено ни независним новинарским екипама али јесте омогућено неколицини режимских медија који су данас били у пратњу министра и директора полиције.

То је једини град у Србији данас који се налази под таквим треманом МУП-а. Изговори који се користе за то су наравно они да су у току акције евакуације и спашавања народа из Обреновца али истина је много ружнија и веома незгодна за режим Александра Вучића.

До нас из веома поузданих извора који су укључени у саму акцију спасавања у Обреновцу долазе информације да је у том граду у поплавном таласу страдало на стотине људи. Стижу информације о зградама и кућама пуних људи које су се урушиле под притиском воде.

Тоталном цензуром државних и режимских медија режим покушава да сакрије истину да смо у Обреновцу као народ и као држава доживели тоталну и апсолутну националну катастрофу првенствено због неспособности актуелног режима Александра Вучића. Иако је се знало већ у среду послеподне да ће поплавни талас ударити у Обреновац апсолутно ништа није урађено на време да би се становништво на време упозорило и евакуисало из града.

Колико пута сте чули изјаве да је ситуација под контролом.

Само дан пре катастрофе у Обреновцу премијер Александар Вучић се безбрижно смешкао у Коцељеви као да се налази на модној писти. Застрашујућа је чињеница да је су до Обреновца пре стигле спасилачке екипе из Русије и то преко Ниша и то два дана пре него што су се у Обреновцу појавиле две амфибије Војске Србије.

Оно што је још страшније је чињеница да је по повратку из Обреновца где је се возикао тог дана у чамцу у коме је уместо њега требало да буду или људи који се евакуишу или професионални спасиоци, премијер Александар Вучић на седници владе веома неукусно комуницирао са министрима покушавају да тако сакрије страх од одговорности, јер је пре те седнице од одговорних из полиције и војске добио информације о правим размерама катастрофе у Обреновцу..

Националну трагедију коју смо доживели у Обреновцу, пре свега због неспособности актуелне власти, нећете моћи да заташкате и то вам је обећање које вам дајемо. Народ Србије знаће апсолутну и тоталну истину о правом стању ствари и масовним жртвама у Обреновцу а сви они који су за то одговорни биће кривично и политички одговорни и процесуирану у складу за важећим законима!

За заташкивање, пласирање дезинфромација и лажи што државни органи и неки њихови представници управо раде посебно ћете кривично одговарати!

(Објављено на Интернет портала „Србија данас“)

(Запис обреновачке новинарке Санеле Јовановић, која је пропатила као у библијском потопу у Обреновцу)

Драги моји пријатељи, поштоване колеге из медија, преклињем вас, немојте да и даље остајемо у медијском мраку и цензури. У току евакуације, са све ћерком од две и по године у рукама, покушавала сам да прикупим што више информација јер сам се задржала око 2-3 сата на месту где су нас из чамаца смештали у аутобусе који су нас возили за Београд. Ту, испред хотела, био је центар збивања, доношења и размењивања информација битних људи који су покушавали да помогну и збрину што више људи. Једном новинар увек новинар- имала сам огромне уши, а ту су била и питања на којих сам чак и успевала да добијем одговоре! Хтела сам да сачекам да мало прође, али нећу да ћутим!

Ово је почетак, мислим да је ово веома битно, најбитније објашњење преписке- Чучко је Мирослав Чучковић, председник општине Обреновац. Дакле, шест сати пре катастрофе све се знало, људи су спавали, сирена за опасност није било, комшије су се међусобно будиле када је већ било касно за било шта, већ смо бих заробљени и опкољени водом у зградама, а неки нису били ни будни, а били су и ближе првом удару бујице у ниским кућама…

Драги пријатељи и родбино,

Примила сам ваше поруке и желим све да вас обавестим да смо се извукли и да смо живи. Једва. Још увек смо у шоку. Имамо голе животе. Све материјално смо изгубили. Сада сам као и 90 посто обреновчана. Бескућник. Изгубили смо све. Шта да вам кажем. Немамо чак ни гаће, а камо ли фрижидер или машину за веш, чашу или тањир. Моја кућа је једна од првих које су биле на удару водене стихије у центру Обреновца.

Не верујте ономе шта вам кажу на телевизији. Све је исфабриковано као за време Слободана Милошевића. Нисмо били обавештени. Нисмо слутили озбиљност ситуације. Пре, за време и после поплаве, власт је била неорганизована. Били смо препуштени сами себи. Гладни и жедни. Мокри. Одећа се сушила на нашим већ охлађеним телима на 10 степени. 36 сати на ногама. После свих тих страхота и мука. При евакуацији, јуче поподне, војна полиција је нас мајке децом третирала као стоку. Држали су нас иза конопца као краве. Викали на нас. Претили. Гурали нас.

Свака част војсци у Јакову. Прихватили су нас тако да смо поново имали мало достојанства и осећали се као људи. Свака част добровољцима. Сви остали су нас изневерили.

Служба за узбуњивање није се огласила. Срамота је што ти људи примају плату из наших џепова.

И на крају, да се зна. У Обреновцу, Баричу и Умци се бранио Београд. Нашим животима и нашом имовином.

Сигурна сам да ће се обреновачки грађани огласити са својим причама и да ће Србија сазнати праву истину о Обреновцу. Јер, не могу да цензуришу интернет као телевизију.

Сада чујем да нам стрвинари пљачкају куће. Жалим што немамо преки суд у оваквим ситуацијама.

Слободно делите овај текст. Србија треба да зна.

С.Ј.

Текст је преузет са сајта www.srbijadanas.net

Како нам се догодио "Потоп" - Мирослав Лазански

Боримо се против пирата у Индијском океану и против терориста у Малију, а овде нам људи чекају спас на крововима својих кућа

Док је око њега текла бујица подивљале воде један је директно угрожени грађанин Србије, онако резигнирано за телевизију констатовао: „Важно је да смо спасили животе наших породица и комшија, материјална штета јесте велика, али штету ћемо поправљати после рата”. Можда му се омакло, можда је грађанин несвесно упоредио ову поплаву са ратом, али је очито погодио суштину проблема. Наиме, Србија из године у годину неспремно дочекује рат са елементарним непогодама. Не говорим о земљотресима, већ о пожарима и поплавама.

Стално смо изненађени. Докле више?

Да ли се знају токови, односно корита наших река и речица? Претпостављам да се знају, јер то нису речна корита на Јупитеру. Постоји ли на државном и локалном нивоу икакав дугорочни, или средњорочни план уређења тих корита, или водотокова, уређења тако да не би дошло до изливања и катастрофе? Ако постоји, зашто тај план није и приоритет у буџету? Ако немамо планова, зашто их немамо и ко је за то крив? Има ли Србија уопште неку стратегију за суочавање са потенцијалним елементарним непогодама? Или све сводимо на камионе и вреће са песком? Може ли се општинама наредити да уреде своје водотокове тако да не буде овога чега смо сада сведоци? Или је у све нас ушао коров политике? Јер у древна времена политика је била вештина која је омогућавала људима да живе у слободи, данас би ваљда требала да буде вештина да људи не живе на крову чекајући хеликоптер да их спасе од бујице.

Или сада треба да користимо речи као што су „демонски” и „тајне силе природе”. Па већина наших писаних медија на првим страницама има огроман наслов: „Потоп”. Ваљда библијски, Бог нас кажњава? Апокалипса? А није нуклеарна. Јесмо ли жртва, или кривац? А нисмо били на песми „Евровизије”, нисмо ни гласали… Или проживљавамо Јонесково позориште на водени начин? Његова прва драма била је „Ћелава певачица” и одувек је код људи изазивала смех…

Мени је ових дана смешно када чујем апеле власти да сви грађани који имају гумене чамце те исте предају штабовима цивилне заштите ради помоћи угроженом становништву. Није ваљда да цивилна заштита нема довољан број гумених чамаца? Где су нестали? Скоро сви су нам политичари ових дана, осим председника, без кишобрана, покислих глава и у јакнама са којих се цеди вода. Јонеско би рекао:„Све пропада, које ли радости!”

Хоћемо ли уопште извући неке поуке из ове несреће? Опет је држава оперативно морала да се ослони на војску, политичка власт још је једном показала оперативну зависност од војске. И сада се показала сва промашеност свих досадашњих тако гламурозно слављених реформи Војске Србије. Смањили смо бројно стање војске, да је она бројчано јача изашла би у великом броју на насипе и рат са воденом стихијом био би несумњиво лакши. Инжењерију смо као род копнене војске свели на минимум, сада тражим на телевизији да видим војне ровокопаче и тешку инжењеријску технику и нешто не могу да угледам те призоре. Где су нам инжењеријски лансирни мостови, где су нам понтонски, а где „бејли” мостови да одмах премостимо терене тамо где се то одмах може? Зашто су нам камиони-цистерне за воду толико стари? Зашто немамо адекватне јединице инжењерије за овакве ситуације? Ко је крив што су својевремено послушана наређења из иностранства како преуредити војску? Па сада имамо тактичке радионице и компјутерске симулације са НАТО снагама како се борити против побуњеника у држави Икс, а овамо не можемо да обуздамо ни обичну поплаву. Боримо се против пирата у Индијском океану и против терориста у Малију, а овде нам људи чекају спас на крововима својих кућа.

Посебна је прича набавка нових хеликоптера, ово што сада лети је недовољан број и то се и сада показало. Руси су нам још пре две године понудили да купимо хеликоптере Ми-171 под врло повољним условима, али творци и планери нашег буџета уопште немају одређену своту у буџету за враћање тог кредита. Вероватно се Руси питају ко је овде озбиљан, а ко није.

Народ цени своју војску по ономе што она чини за народ, народ добро зна да би она учинила и више, али да нема средства. Зашто нема средства, то је питање за политичаре. Влада Србије је затражила помоћ од Русије, ЕУ и Словеније. Из Русије и Словеније већ су стигле екипе. Да видимо шта ће да пошаље ЕУ као помоћ. Или ће нам помоћ послати НАТО? Зашто да не. Ево им прилика да окају грехове.

На крају, можемо ли веровати икоме да се ова ситуација неће поновити идуће године?

 

Мирослав Лазански

Извор: „Политика“

Текст је преузет са сајта AntiCensura.

Reke teku naopako

Da li su podivljale vode otvorile i diskusiju o ponovnom uvođenju redovnog služenja vojnog roka? Da je vojska imala veći broj pripadnika, ili rezervu, onda ne bi „Kobre” spasavale Šabac

Nisam pristalica pisanja istorije naknadno, ne volim tu modu, ali ove poplave otkrivaju mnoge pukotine. Zapravo, mogu da prihvatim da su se pojavile bujične vode neverovatne snage i u neverovatnim količinama, da su te bujične vode udarile u tzv. leđne vode, da je došlo do kontraproticanja tih voda, da je došlo do sudaranja udarnih talasa malih i velikih reka, da je voda tekla naopako, sve mogu oko toga da prihvatim, uostalom ko me i pita šta prihvatam ili ne prihvatam i koga je to uopšte briga? No, ostaje činjenica da mi resursa za takav scenario nismo imali, da li zbog toga što su sredstva za vodoprivredu još ranije nenamenski potrošena ili što su reformatori u poslednjih dvadesetak godina hteli da preko noći preobrate Srbiju iz socijalizma u kapitalizam sve obrazlažući to jednom starom izrekom: „Nemoguće je preskočiti ponor u dva skoka“. Ta dva skoka, uslovno rečeno, bili su vladavina Slobodana Miloševića i vladavina demokrata posle 5. oktobra 2000. godine. Ponor očito još nije preskočen, a u ponoru se dogodio i potop sa bujičnim vodama. Srbija još nije stigla na drugu stranu ponora.

Hoće li ova katastrofa od poplave predstavljati i prekretnicu, trenutak osvešćivanja koji mora da ubedi državu da preuredi spisak svojih prioriteta – ili će se nastaviti sukob jedne političke Srbije sa drugom političkom Srbijom, što je i svojevrstan sukob kultura na starim ostacima jednog moralno uništenog sistema koji pokušava da pronađe put iz poteškoća? Uglavnom, tragedija je bila pomešana čak i sa političkom tvrdoglavošću i nekompetentnošću nekih lokalnih zajednica, a ostaje i dilema da li je premalo informacija prekasno pruženo?

Građani Srbije pokazali su veliku solidarnost i spremnost za pružanje pomoći u koju mnogi skeptici više nisu ni verovali. U neumornoj borbi sa stihijom mlada generacija kao da je oživela svoj identitet za koji se verovalo da je izgubljen. Za neke od njih to je bio i prvi pravi izazov u životu. Surova pretnja prirodnih sila pretvorila se u unutrašnje jedinstvo običnih ljudi ove zemlje. Uloženi su ogromni napori u odbrani Srbije od podivljalih voda, muškarci i žene, vojnici, policajci, vatrogasci, dobrovoljci, građani upotrebili su svoju moć da spasu sunarodnike i umanje im štetu. I za sve to treba im odati najviše priznanje.

Pripadnici Vojske Srbije još jednom su se dokazali kao spasioci. Bez njihovog angažovanja nasipi ne bi izdržali, ljudske žrtve bile bi mnogo veće. Ovo je bilo i najveće angažovanje Vojske Srbije otkada je Srbija opet samostalna država. Na nasipima u Šapcu i u poplavljenom Obrenovcu građani Srbije opet su se uverili da je Vojska Srbije zaista narodna vojska. Da li su podivljale vode otvorile i diskusiju o ponovnom uvođenju redovnog služenja vojnog roka? Političke stranke od te diskusije beže kao đavo od tamjana, ali da je Vojska Srbije imala veći broj pripadnika, ili rezervu, onda ne bi „Kobre“ spasavale Šabac. Nije sporno, niti je smak sveta ako i pripadnici elitne jedinice „Kobre“, njih 40, nose džakove sa peskom, ali to može da izgleda kao da je za naš sistem odbrane došao trenutak smaka sveta. Jer, šta je sa osam rezervnih pešadijskih brigada vojske koje imamo? Postoje li one samo na papiru? Mogu li se one uzbuniti u kratkom vremenu? Nije valjda pravna formalnost oko vanrednog stanja i vanredne situacije bila taj razlog što one nisu podignute? Pa, nismo se svuda baš držali pravnih formalnosti...

Oko suspenzije služenja redovnog vojnog roka u ovoj zemlji nije bilo referenduma. Na Zapadu je referendum obavezan i kada se odlučuje hoće li prodavnice raditi nedeljom do 12 sati. Prethodni korifeji vojne misli odlučili su da Vojsku Srbije ustroje onako kako je to tražio NATO. Inženjerija je kao rod vojske praktično ukinuta. Naše prijatelje iz NATO-a interesovalo je samo koliko vojnika mi možemo da damo za misije po svetu. Sećam se jednog skandaloznog intervjua tadašnjeg američkog ambasadora vojnom listu „Odbrana”, gde nam je njegova ekselencija toplo preporučila da u sistemu odbrane zadržimo par helikoptera za mirovne misije i ništa drugo. Napao sam tada taj intervju člankom u „Politici”. Uzgred, iz mnogobrojnih američkih baza u Evropi, sa desetinama američkih transportnih aviona i helikoptera, nijedan sa humanitarnom pomoći nije sleteo u Srbiju. Ni britanski. Pa gde ste prijatelji?

Pre šest godina generali naše vojne avijacije jedva su sačuvali inženjerijski bataljon u okviru avijacije, stručnjaci iz Ministarstva odbrane hteli su da ga ukinu. „Ko će onda da nam popravlja piste?“ zavapili su vazduhoplovni generali. Vojna avijacija je, i pored velikog protivljenja, sačuvala svoje tradicionalne nazive jedinica, brigada i eskadrila. Kopnena vojska nije, mi danas nemamo ni Moravsku, ni Drinsku diviziju, ili brigadu. Imamo brigade označene brojevima, Prva, Druga, Treća... Isto takvo označavanje postoji i u Hrvatskoj, u BiH, u Makedoniji. Prepoznajete rukopis...

Hoće li neko zbog svega ovoga i odgovarati? Ili nova elita ima faustovsku nagodbu sa starom elitom. Niko nije kriv...

Autor.Miroslav Lazanski

Politika 31.05.2014