Бициклизам

Бициклизам је спорт који се дели на неколико подврста, од уличног тркања до BMX такмичења. На Олимпијским играма у Атланти 1996. године само је атлетичара и пливача било више од спортиста који су учествовали у бициклистичким такмичењима.

Прва бициклистичка трка на 1200 m, одржана је у Паризу 1968. године. Први Tour de France одржан је 1903. године.

У последњих неколико година  популаран је бициклистички крос који се вози по неприступачном терену. Данас се спремају разноврсна такмичења која су произашла из бициклистичког кроса, као што је брзински спуст, и трке дуж стазе са вештачким препрекама.  Трке маунтин бициклом настале су у Калифорнији средином осамдесетих година, толико су постале омиљене по свету да су ушле у састав Олимпијских игара 1996. године.




Извор
Oxford Школска енциклопедија.

Фрушка гора

Фрушка гора 80 км дуга и 15 км широка планина у севрномСрему. Највиши врх је Црвени Чот. Најлепши део планине, око 25000 хектара, 1960. године је проглашен за национални парк.. О старости ове планине говори њен геолошки састав. Некада давно Фрушка гора је била острво у Панонском мору.

Национални парк Фрушка гора

На овој планини расте око 1.500 биљних врста , а више од 40 су природна реткост у Србији. Фрушка гора је богата животињским светом. Од 24 врсте гмизаваца и водоземаца, најближи истребљењу су шарени даждевњак и змија шарка, а од птица орао крсташ. Ова планина позната је и по једној печурци која расте на њеним обронцима, Phallus impudicus или страшак (мудњача, смрдњача) , јер својим изгледом подсећа на мушки репродуктивни орган.

Често се у књигама Фрушка гора назива Српска света гора. Аустријски путописац, Феликс Каниц, записао је да је лакше замислити Мађарску пусту без чарде, него српску планину без манастира. На Фрушкој гори има 16 манастира. Сматра се да је прве манастире основао Свети Сава. У 16. веку према неким изворима наводи се да је на Фрушкој гори било 35 манастира.

Манастирску цркву у Врднику, посвећену светом Јовану, подигао је кнез Лазар. У опустелу цркву после Велике сеобе 1697. године долазе монаси из манастира раванице. Они обнављају цркву и у њу похрањују мошти кнеза Лазара. Обновљена црква посвећена је вазнесењу Господњем и од тада се назива Раваница. На Фрушкој гори се налазе и манастири Ново Хопово, Старо Хопово, Ђипша, Јазак, Кувеждин, Гргетег, Петковица, Прибина глава, Раковац, Велика Ремета, Шишатовац и Крушедол. Манастир Крушедол је подигао 1514. године владика Максим. Крушедол је био седиште Сремске епархије и културни центар Срба у Војводини. У манастирској цркви су сахрањени краљ Милан Обреновић, кнегиња Љубица, патријарси Арсеније III Чарнојевић и Арсеније IV Јовановић Шакабента. Манастир Гргетег основао је 1471. године Вук Бранковић. Овај манастир је током Другог светског рата спаљен. Његова црква се обнављала дуго и тек недавно је подигнут нови звоник.  У овом манастиру сахрањен је историчар Иларион Руварац 1905. године. Манастирској библиотеци завешато је око 2.000 књига.

Постоји једна прича везана за манастир Крушедол и вино бермет. Године 1783. Захарије Орфелин у Бечу штампа "Искусног подрумара", и тада се први пут помиње бермет. Ово вино потиче из манастира Крушедол. Након бербе у буре су стављане одређене траве. Буре се отварало за Божић. То вино су пили за Божић великодостојници. Траве су остајале у бурету са једном трећином вина. то би се поново налило и стајало до Ускрса, када би се поново отварало.

Бермет је посебно ликерско вино , служи се као аперитив. У време аустроугарске владавине вино се извозило у Беч. Постоји прича како је један официр пробао бермет код неког домаћина у Карловцима, вино које му се свидело, па је са собом понео један аков. Царица га је пробала и тражила је од официра да јој донесе још вина. Када је официр дошао у Карловце и тражио од домаћина да му да још, домаћин више није имао и то је био повод да Марија Терезија ослободи све фрушкогорске мушкарце војске како би правили вино.

Бермет се касније извозио у САД, а према неким подацима служио се и на чувеном броду "Титаник".

Породица Рајачић из Сремских Карловаца је 1863. године на сајму вина у Хамбургу добила златну медаљу за бермет. По рецепту породице Рајачић бермет производи Алекс Бермет.

Извор

Монографија Чудесна Србија

Милена Павловић - Барили

За велики уметницу Србија је сазнала девет година након њене смрти, тачније 1954. године, када је њена мајка Даница упутила писмо тадашњем Савету за просвету и културу нудећи као поклон своју кућу у којој се Милена родила. Уз писмо Даница Павловић приложила је биографију своје кћерке.

Милена је рођена 5. новембра 1909. године у Пожаревцу. Била је кћи Српкиње Данице Павловић и Италијана Бруна Барилија. Даница је била потомак најстарије Карађорђеве кћерке Саве. Миленин отац Бруно био је композитор, написао је 2 опере, био је познати музички критичар.

Била је изузетно дете. Знала је неколико језика. Без икаквих проблема је завршила Михенску академију. Прву самосталну изложбу у Београду имала је 1928. године. Њена понуда да буде професорка цртања одбијена је у Пожаревцу, Штипу, Велесу, уз образложење да нема новчаних средстава. Огорчена 1930. године поново креће у свет. Године 1939. Милена креће у Америку. У Америци је Милена провела последњих 6 година живота. У почетку је тешко живела и издржавала се од цртања портрета. Током 1940. године цртала је за магазин "ВОГ" и организовала је прву изложбу.

Око 1943. године Милена се удала за Роберта Гослена. Оцу је тек следеће године јавила да се удала за једног "симпатичног младића, Американца, који је тада био војник"...

Када се завршио Други светски рат Милена је маштала да се опет врати у њен Пожаревац. Али у томе ју је спречио пад са коња. Пала је са коња преко главе, пет месеци била је у гипсу и лежала је непокретна. 6. марта 1945. године Милена је преминула. Вест о њеној смрти објавио је "Њујорк тајмс".  Меморијална галерија у Пожаревцу чува око 600 слика, цртежа као успомену на велику сликарку Милену Павловић - Барили.

Портрет Милене Павловић - Барили

Извор
Едиција Знаменити Срби, Политика А.Д.

Судбина једне краљице

Наталија Петровна Кешко рођена је 14. маја 1859. године у Фиренци. Потицала је из имућне породице. Наталија је имала две сестре, Маријету и Катарину и брата Мимија - Жана Кешка.

 Године 1862. умро јој је отац, а мајка , по природи болешљива, често је боравила по бањама, па је децу остављала на старање њиховој тетки књегињи Мурузи.  Због очеве смрти, породица је запала у немаштину. За Милана Обреновића, Наталија је први пут чула када јој је било дванаест година, док је боравила у Баумгарту крај Беча. Када је напунила шеснаест година, предложено јој је да се уда за "кнеза Милана од Србије". Наталија је сматрала да мора да окуша своју срећу и да је то њена судбина, а и једна Циганка јој је прорекла да ће бити краљица. У лето 1875. године срела се са Миланом у Паризу и убрзо се верила са њим. Следеће године млада књегиња подарила је Србији престолонаследника Александра. Наталија је дошла у Србију у преломним годинама Кнежевине. Удала се када је источна криза доживљавала свој врхунац. Ратне кризе, честа промена влада, смрт другог детета Сергеја, утицала је да се изгуби љубав између брачног пара. Брачна криза имала је више узрока. Наталија је била русофил, а Милан аустрофил. Милан после Берлинског конгреса окреће се ка Хабсбуршкој монархији.

Такође, један од разлога за брачну кризу била су честа Миланова неверства. Милан је био са Мицом Протић, па са својом рођаком Маријом Катарџи, затим са Артемизом Христић. На то се надовезала Миланова склоност према картању, његово расипништво, због чега је двор често остајао без новца. Наталија није имала новца да оде на сахрану брату. Јавност је за брачну кризу сазнала у време Српско - бугарског рата 1885. године. У тај рат Милан је ушао брзоплето и неприпремљено, па је српска војска доживела пораз. Милан је чак помишљао да поднесе оставку и да напусти земљу. Наталија није хтела да га подржи у тој намери и хтела је да осигура престо за свога сина.  Окупила је политичаре који су могли да јој помогну у тој намери: Јован Ристић, Милан Пироћанац, Стојан Новаковић, Милутин Гарашанин, Радивој Милојковић. Краљ је политичком акцијом био спречен да поднесе оставку. У Српско-бугарском рату краљица је показала одлучност, какву Милан никада није имао и то му се није свидело. Код Милана, у то време, страсно заљубљеног у Артемизу Христић, није постојала жеља за заједничким животом. На то се повело питање где ће се Александар школовати, при чему су се оба родитеља залагала да то буде у земљама њихове политичке наклоности.  Седамнаестог априла 1887. године, краљица је одбила да се рукује са госпођом Назос, супругом грчког отправника послова, сматрајући је Милановом љубавницом. Краљ је то искористио као повод да се прекине брачни живот.

 Постигнут је договор по коме је престолонаследник требало да се образује у иностранству, а краљица да напусти земљу прво на два месеца, с могућношћу да лето проведе у Србији. Она је отпутовала у Одесу и вратила се у Београд у јуну месецу, да би потом отишла у Баден, па у Фиренцу. Године 1888. истекао је споразум и Наталија се спремала да се са Александром врати у Београд. Њен повратак није одговарао Милану. Милан се у јуну 1888. обраћа митрополиту Теодосију Мраовићу за развод. Он је ту одлуку препустио Архијерејском сабору. Брак је разведен 12. октобра 1888. године. У међувремену Милан је буквално отео Александра уз помоћ канцелара Бизмарка и протерао је Наталију из Визбадена. Наталија се није мирила са прогоном и разводом. Она се жалила Скупштини, али њена жалба није уродила плодом. Прогоном из Србије почело је краљичино потуцање по иностранству. Део свог прогонства провешће у Бијарицу и дворцу "Сашино". Убрзо по њеном прогону, Милан је дао оставку 1889. године.

Наталија је била дубоко повређена овим протеривањем. Сматрала се грађанком Србије, с правом да живи у својој земљи. Никада се више није вратила у Србију. Марта 1902. године прешла је у католичанство у Берк - сир - Меру. Била је толико повређена да није присуствовала опелу које је организовано у Паризу поводом убиства њеног сина. У суштини, Наталија је била жена претераног самопоштовања. Њен каснији живот мало је познат. У Првом светском рату помагала је Српском народу. Када се завршио рат, отишла је да живи у манастиру Нотр дам д' Сион. Једном приликом видела је једног кочијаша како туче свога коња и тада се споречкала са њим, а у насталој свађи морала је да се представи. Описана је као просјакиња, у похабаној одећи. Умрла је 5. маја 1941. године у Паризу.

Чувени српски сликар Урош Предић, урадио је потрет краљице Наталије у ентеријеру. Предић је слику потписао иницијалима У. П. са годином 1890. Не зна се тачно како је дошло до сарадње краљице и чувеног сликара. Свакако је ова слика настала после развода, пошто је Милан абдицирао 1889. године у корист свога сина, Наталија је неко време провела у притвору, да би је 1891. године протерали из Србије. Слика је дуго година била у приватном власништву Пјера Лотија, француског новелисте чија се збирка  у Рошефору  сматрала једном од најзначајнијих приватних колекција у Европи, одакле је 2007. године доспела на аукцију у Лондону.

Народне пословице по азбучном реду (осми део)

У


У бици се метак не позамљује.
Увек мрзимо онога кога се плашимо.
У жене има девет душа.
Укради новац - ти си лопов. Укради земљу - ти си краљ.
У осамнаестој години и ђаво је леп.

Ф


Фаворизовање једног, увек иде на штету другог.
Фитиљ се сам неће упалити.
Фукара остаје фукара.

Х


Хвалисање је почетак срамоте.
Хвали га као да ће му тражити паре на зајам.
Хлеб се од коре пече.
Хумор је најбољи лек за умор.

Ц


Цар далеко, а Бог високо.
Цар и будала није лако бити.
Цигански се ваља погађати, а господски плаћати.

Ч


Чак и Сунце стари.
Част је туђа, а трбух твој.
Част се не купује новцем.
Чија сила, онога је и царство.

Џ


Џаба је њему причати, он тера своје.
Џеп празан и трбух празан.
Џаба је и сирће слатко.

Ш


Што већа власт, то веће ропство.
Штедна књижица - сигурна ризница.
Што ближе Богу, то гори хришћанин.
Што црња ноћ, то лепши дан.
Што ће слепцу огледало?

Извор
Драгослав Новичић, "11111 Народних пословица и изрека", 2004.

Народне пословице по азбучном реду (седми део)

С


Са Богом и новце се не ваља шалити.
Савест је као хиљаду сведока.
Савет жене мало вреди, али будала је онај који га не послуша.
Само будале имају повластицу да говоре све што им се свиђа.
Сва дела се рађају у мислима.
Сила и лажи кратког су века.
Сиромаху пропада мало, а тврдици све.

Т


Тај бележи заслуге себи, а грех другоме.
Тврдица нема ништа и када има све.
Тако убедљиво лаже да и сам мисли да је истина.
Туђина не верује сузама.
Туђа коза пуна лоја.
Туђ хлеб не засићује стомак.

Ћ


Ћорав кад прогледа даље види.
Ћутање је најбољи украс жене.
Ћути као куга.
Ћутањем се нико не издаје.
Ћутање је украс паметног, а маска глупог.


Извор
Драгослав Новичић, "11111 Народних изрека и пословица", 2004.

Народне пословице по азбучном реду (шести део)

О


Обија туђе прагове.
Обогаћени сиромах и по дану звезде види.
Одећа коју носи адвокат, постављена је кожом оваца.
Од жеље се још нико није обогатио.
Од мале искре, велики огањ.
Одложена правда, постаје неправда.
Оног који правду говори, гоне преко девет села.
Оног ко се обогатио за годину дана требало је обесити пре дванаест месеци.

П

Поп и калуђер не дају, јер имају само две руке; једном узимају, а другом благосиљају.
Пакост се увек награђује пакошћу.
Паметан је богат и кад ништа нема.
Паметан лекар, никада сам себе не лечи.
Пијан и трезан се не могу сложити.
Погрешно је тражити срећу у задовољству ван себе, а не у себи.
Поклон је проја без зноја.
Попови најпре себе благосиљају.
Поповске су руке лепљиве: чега се дохвате - залепи се.

Р


Ради, али не укради.
Радије рат него сломљени врат.
Радња је за човека, а штедња за жену.
рало и мотика свет хране.
Речи треба мерити, а не бројати.
Рат се лако започиње, тешко се води, а споро довршава.
Рат празни цркве. а пуни гробља.
Ручај са пријатељем, али не склапај са њим послове.


Извор
Драгослав Новичић, "11111 Народних пословица и изрека", 2004.